Kiša
Mislim o tebi živoj i ostaloj
I dozivam te: zvezdo u mesu!
Ružo u mozgu! I tražim te u maloj
Travi, u krugu senke, u mravinjaku, u lesu.
Gledam: kiša zaklapa uglove po ispruženom dlanu.
Ruke su same. One se šire. Ruke rastu.
Uglovi su već oštri i dube malu ranu.
Nasmej se u daljini i pošlji to kao lastu.
Treba biti prirodniji i reći: ti si plemenita,
Sa srcem – kao najplemenitiji metal.
U njemu sam slušao zlatna žita
I plavi val.
Treba biti nežniji od svoje samoće
I čuti sad, tu u sluhu, jedno udaljeno sećanje.
I onda blago shvatiti da smo ostali voće
U jednom srodnom nebu zanjihanom u granje.
Kiša je zaklopila ugao s jednom osamom.
Ruke su same. One ćute. Ruke su mirne.
Neka mi brda kažu dalekom tamom
Zašto su oči ljubavi u kiši neprozirne?
Kišo bez lišća, bez reči. Samo: kišo!
Neka sunca sve suze u mome telu osuše.
Ja nisam u daljine bez tvoga lika otiš’o:
Zašto ga tiho kiše u duši brišu i ruše?
Ja gradim tvoju kosu u vlatima od kiše
I tvoje dobre oči – dve kapi okruglaste.
Tvoje me reči od kiše polako umoriše.
Ruke su same. I brda ćute. Kiša: raste.
Tu gde je srce – jedino je možda crveno.
Ovo ćutanje zove: zvezdo u mesu!
Ako se javi sunce, kazaće trave: eno
On je opet otkriva u krugu senke. U lesu.
