Crvi ulaze,
crvi izlaze.
Crvi igraju mice
u tvom nosu.
– dečja pesmica
Bio sam kratkovid i morao sam da priđem blizu
da bih uopšte mogao da je vidim: zemlju
raskomadanu tanjiračom ili plugom.
Ali mogao sam da osetim njen miris, i nije mi se
dopao. Jednom sam se zatrčao i pao,
a onda ustao s ustima punim zemlje. To je
bilo dovoljno da me navede da se klonim
polja u vreme kada su tek rasporena
da pokažu šta god vrvi unutra.
I nikad nisam mario za bašte.
To prezrelo cveće u letnjem cvatu.
Ili krtole što leže ispod površine
ukazujući se samo nekim svojim delom.
Klonio sam se takvih mesta. Čak i danas
mogu bez bašte. Ali nešto se promenilo.
Sada više od svega volim da zađem u
sveže uzorano polje, kleknem, i pustim
da mi se zemlja kruni između prstiju.
Srećan sam što živim u blizini polja o kojima
govorim. Čak sam se zbližio s nekim farmerima.
Istim ljudima koji su mi ranije izgledali
mrko i neljubazno.
Pa šta ako crvi pre ili kasnije dođu?
I šta je strašno ako se u zimu sneg nagomila
iznad ograda, a onda se otopi i isteče duboko
u zemlju da zalije ono što je ostalo od nas?
Sve je to u redu. Na kraju krajeva, dosta se toga
postiglo ovde. Kockao sam se i, naravno, izgubio.
Onda se kockao još malo, i dobio. Vid mi slabi. Ali
ako priđem sasvim blizu i pažljivo pogledam,
videću sve obilje života u zemlji. Ne samo crve,
već i bube, mrave, božje ovčice. Takva bića.
Obradovan sam, a ne zabrinut tim prizorom.
Lepo je izaći u polje kad god poželiš i
ne osećati strah. Volim da uzmem šaku zemlje
i stavim je pod nos. I mogu da je nagazim i osetim
kako popušta pod cipelama. Mogu mirno da
stojim tu, pod velikim uravnoteženim nebom,
nepomičan. S tom potrebom da skinem cipele.
Ali samo potrebom. Važnije je
to nekretanje. A onda
Čudesno! preći to otvoreno polje –
i produžiti dalje.
Pesma Polja uvrštena je u knjigu sabranih pesama Svi mi (preveo s engleskog Flavio Rigonat, Beograd: Lom, 2017)
