Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nespremni.
Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
– odgovorio je.
Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
šta je za čovečanstvo dobro a šta loše.
To je najsmrtonosnija moguća iluzija
– odgovorio je.
Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.
Pročitao sam previše istorijskih knjiga
– odgovorio je.
Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaćem stolu.
Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćerkičinim rukama,
i rascvetana trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
– odgovorio je.
Pitala sam ga da li je ponekad srećan.
Radim
– odgovorio mi je.
Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.
Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takođe imaju bivše asistente,
gospođa Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
– odgovorio je.
Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.
Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje teških uspomena i predmeta.
moram da se pravim da to ne čujem
– odgovorio je.
Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.
Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim
koliko je tamo tački gledišta
– odgovorio je.
// Dve tačke, s poljskog prevela Biserka Rajčić (KOV, 2006)
