DVE SVETLOSTI
Bio bih tvoja sestra ako mesta ima
niz tvoju majku otvorenu,
ako ima garderobe za mene sletelog
kroz kosu što je u ogledalu raščešljavaš,
ako ima suknji oživelih kolenima
i patika sačuvanih na tvojim
prohodalim brezama,
bio bih tvoja sestra da me gledaš
noću iz lampe i pokrivenog jorgana
i kažeš sestro moja ponekad te ne poznajem,
čekala si me u ponoćnom uglu ulice
a ja sam mislila da si stub mraka
izdvojen iz noći, možda duh mladića
što bi me u podzemni krevet odveo,
ponekad pomislim da si neko drugi
a ja se na to našalim i kažem
umalo da se u muško prelomim
i da se sa maglenim momkom grliš,
umalo da te sahranjeni dim izljubi
pa da te ljubavna raka oblači i svlači,
smešim se iako čujem neko je izvana
tamne nozdrve lišća krupno udahnuo
i svetlucanje se u tonama
preko granice brega pokrenulo,
bio bih tvoja sestra kažem ti još jednom
iako još samo korake sanjanog pauka
čuješ, oživela zora po nas
silazi kroz prozore i napolju
već blistaju jutarnje vrane,
napolju sunce zaspale ljude
otkopava a nas zavese otvorene
konačno razdvajaju:
ti ostaješ samo dve različite svetlosti,
jedna koja se useljava u mene
i druga koja me zauvek napušta
MANASTIR
Samo manastir
u slonovu snagu okrečen,
što mozgove anđela u bakarne kupole
prerušava
i zvona u mesečevom uhu
njiše
manastir sa belih rada odrastao
samo on može da me skloni
od tuge ove što me u rasplakanu kacu
potapa a potom podiže iz nje
štene u nafti kršteno,
što glavu mi u staračku kobilu
povija da kroz brnjicu pevušim
i pretučeno seno da zagrlim
samo manastir može da me sakrije
kad rastuži se hladovina duž porte
i misliš čaša leukemije se po travnjaku
prosula
a kaluđeri se prenu na večernjoj klupi
i osvrnu se da se podsete
gde su glave odložili
manastir iz mraka svete pećine namignut
samo on može kao crnica da me pokrije
kad muka ova gadna i nakvašena
umiva jutarnje lice igumana
a on dlanove peškirom čisti
i sada će mi reći da se po dvorištu
kao duša zaglavljena
pomračina neka sporo šeta,
neutešno zamišljena,
a mi ni batinama svetaca
ne možemo da je isteramo
ISPOSNICI (I)
Pre nego što se zamonašio, otac Pajsije je bio Milivoje Tasić, odrastao niz padine Ceraka, u stanu svoje pokojne majke tanjire je praznio opružen nag u dvosedu, radio je za kasom u prodavnici tapiserije i u tami bioskopa rado se sam izležavao, na vratima smokvinog ploda voleo je često da stoji pa kada smokvin pupak otvoriš vidiš trag boje sukrvice tamo gde je u nemiru izlazio i ulazio jer nije mogao da spava kad žena bi neka nepoznata preko puta ulice gola stajala i u njegov prozor gledala nepomično, grudi je izduženim meteorima dovezla pa joj dojke preko okana svetle i snežne pihtije joj umesto stomaka drhte, ni trepavice kada Milivoje potpali ne pomaže, ni zavese navučene neće je oterati, zna da ona tamo stoji pod uličnom rasvetom kao uspravni malj crne puštene kose i otežalih butina i samo kada Milivoje odeću sa sebe skine i zastore ukloni i osvetljenom prozoru kada se približi vidi da ona zadovoljno pluća podigne i gleda ga kao da je na njemu kravata od zlatne lisice sastrugana i košulja preko kamenog muškarca opeglana i sako od gospodskog glasa sašiven, gleda ga još koji tren kao da ga poznaje a onda se u tamu sporo povuče i čini mu se negde duboko u noći ona još uvek stoji i oči ne zatvara i zube iz osmeha ne ispušta. Uskoro bi počela da mu dolazi i tokom dana, dok bi u parku sedeo i u duge noge devojaka kradom i oprezno zurio kao u nagnutu liticu, naga žena bi tada senku platana sa svojih ramena spustila na tlo i stupila mirno na travnjak i Milivoje bi jasnije video da joj je koža sva od oronulog plamena, sva je od ognja što je zaboravio kako požar iza sebe da posipa pa sada se samo preko udova i lica bezglavo gasi i Milivoje prve pege staračke i pepeljaste po šakama i ramenima joj poznaje, čini mu se da ga ona prekornim očima gleda i on tada ustaje i kaiš oslobađa i pantalone do članaka spušta i hrabro stoji dok trenuci prolaze i šetači se pognutih lica i uz mukle glasove pred njim povlače, ne pomera se ni kada je neko naredbu doviknuo da se odmah obuče i iz parka nestane, ne osvrće se ni kada dobije udarac u vrat jer još uvek čeka da se gola žena povuče ispod hlada i da po njenom licu vidi da li mu dobro pristaju kaput i majica i koža netaknuta. Vremenom je počela bliže od daha da mu prilazi i na poslu po tepisima da mokri i u autobusu kroz gužvu da ga bez treptaja posmatra, vremenom ga je sve strožim očima gledala i nije bilo miline u njenim zenicama kada bi se Milivoje za nju svlačio, on bi tada oči zatvarao i sve češće anđelu tužno šaputao anđele moj skriveni, u manastir me neki tajni premesti i u pećinu tvog sunčanog uha me zarobi, daj mi samo zemljani patos ikonu da posadim i pokrivač od daha riba golo telo da prekrijem, možda je tako umilostivim i možda joj tako neprobojnu bundu ogrnem preko grudi. Anđeo je dobar i molitve Milivoja je uslišio i Milivoje se već decenijama Pajsije zove, seda brada mu niz otvorenu raku već godinama silazi i skufiju nosi i samo vodu sa komadom stene obeduje, u planinskoj špilji metanije pred anđelova stopala spušta i bez kapi tkanine na sebi dane i noći nebu poklanja, samo što glavu još uvek ne sme da podigne, samo što oči još uvek u tlo zakopava, staricu kao odojče nagu iznad sebe da ne vidi, nju što bez prestanka bdi namrštena i što je meso svoje u lebdeću prašinu preobukla i po Pajsiju nemilosrdno veje i pokriva ga, kao majka kada stvora iz trudne utrobe izvuče i prvim pogledom ga u ljudsko odelo zakopča.
// Izabrane pesme iz knjige Manastir (IK Kontrast, 2023)
Biografija
Goran Korunović (1978) je pisac i profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija), Usta bez kapaka (2019, poezija), Muze ideologije (2020, komparativna studija), Manastir (2023, poezija, proza).
