Na 30. Generalnoj konferenciji u Parizu 1999. godine UNESKO je 21. mart proglasio za Svetski dan poezije. Ovaj dan je posvećen promociji čitanja, pisanja, objavljivanja i proučavanja poezije širom sveta, kao i „davanju novih podsticaja i priznanja nacionalnim, regionalnim i internacionalnim poetskim pokretima” (navedeno u izveštaju iz 1999. godine).
Svi vi koji pratite Kulturni osvrt znate da posebnu pažnju posvećujemo poeziji i da je upravo zato na našem sajtu možete pronaći u okviru tri rubrike: Pesnici koji su grejali svet, Pesnici našeg doba, Pesma sedmice.
Na ovaj dan čitamo poeziju Stevana Raičkovića.
Ruke bola
Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.
Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.
Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo
Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše ruke prazne bola.
Na nekoj padini
Pesmo, ti si žedna, a protiče voda.
Bol je tvoje piće, ono: čega nema.
Iz nesreće: ko iz kokosovog ploda
Srčeš tužnu hranu što te za svet sprema.
Do pojasa skinut pod suncem – ja vidim –
Nekog boljeg sebe kako zemlju orem.
Prenem se – i vidim gde sam – pa se stidim.
Krenimo, pesmo, naš put: od zla – gorem!
O moglo je biti drukčije: sred vlati
Šuštiš žitnim klasom, zrela, sunca puna
I ja motrim tvoj stas što ga vetar klati.
Mogla si, pesmo, da bleštiš kao luna
Na nekoj padini i ja tu, u travi,
Sa jedinom strepnjom da te grad ne smlavi.
Umorna pesma
Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada – drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom.
Zatočeni, ora je: prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.
Pesme – iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta – evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo.
Blizu je i praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.
// Ove tri pesme uvrštene su u knjigu Kamena uspavanka, koju je 1963. godine objavila IK Prosveta.
foto: Kulturni osvrt
„Da neko, tj. pesnik, nije ’otrovan’ poezijom, da poetski ne doživljava život i svaku sitnicu u njemu, bio bi lišen većine bolova koji mu se i preko mašte nameću. A da pesme još nikog nisu izlečile, o tome je izlišno i govoriti. One čitaocu mogu dočarati lepotu, misao, mogu mu biti prijatne, mogu i da ga uzbude, ali da su nekoga, od njegovih sopstvenih bolova i dilema izlečile, o tome još nisam čuo. Poezija pomaže izmeni života, ona opominje ljude na viši, dublji, lepši smisao života, ona je jedan ’duševni’ faktor u čovekovom životu.”
Stevan Raičković
Biografija
Stevan Raičković rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici, u istočnoj Srbiji. Posle završene gimnazije studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu – Grupu za jugoslovenske jezike i književnost.
Prve pesme je počeo da objavljuje kao gimnazijalac, a ubrzo zatim, kao deventaestogodišnjak, objavljivao je poeziju u nekim od najznačajnijih časopisa toga doba. Počeo je da piše sa četrnaest godina, to je i sam zabeležio u svojim knjigama: prve stihove napisao je za vreme Drugog svetskog rata, 1942. godine, u okupiranom Kruševcu. Umesto na pisaćem stolu, te stihove je napisao u krilu – kao oslonac za hartije poslužila je knjiga Izabranih pesama Dušana Vasiljeva, koju je 1932. godine objavila Srpska književna zadruga.
Prvu knjigu pesama – Detinjstvo – Stevan Raičković objavio je 1950. godine – imao je dvadeset dve godine. Posle dve godine objavio je drugu knjigu – Pesmatišine – koja je bila zapažena u književnim krugovima.
Od 1945. godine Stevan Raičković bio je saradnik literarne redakcije Radio Beograda, i to na poziv pesnika Dušana Kostića. Na tom mestu proveo je celu deceniju. Od 1959. do 1980. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Priredio je knjige pesama nekih od najznačajnijih ruskih pesnika – Ane Ahmatove, Marine Cvetajeve, Josifa Brodskog, Borisa Basternaka. Priredio je i knjige moderne ruske poezije – Sedam ruskih pesama i Slovenske rime (antologija). Preveo je Šekspirove sonete i Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke.
Stevan Raičković je objavio više od dvadeset knjiga pesama, od kojih su najpoznatije Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Tisa, Kamena uspavanka, Stihovi, Prolazi rekom lađa, Varka, Zapisi. Objavio je i sedam knjiga za decu: Veliko dvorište, Družina pod suncem, Gurije, Krajcara i druge pesme, Vetrenjača, Male bajke, Slike i prilike. Tokom pola veka književnog stvaralaštva objavljivao je poetske i prozne zapise, prozu, esejističke, memoarske tekstove.
Godine 1983. objavljena je Sabrana poezija Stevana Raičkovića, u šest knjiga, u izdanju Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda i Prosvete. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1988. godine, u deset tomova, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda i Srpske književne zadruge. Deceniju kasnije, svetlost dana ugledala su i desetotomna Sabrana dela u izdanju BIGZ-a, SKZ-a i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva.
Stevan Raičković je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran 1972. godine, a za redovnog člana 1981. godine.
Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja. Neke od njih su: Zmajeva nagrada, Njegoševa nagrada, Vukova nagrada, Dučićeva nagrada. Dobio je i nagrade: Desanka Maksimović, Rade Drainac, Vasko Popa, Odzivi Filipu Višnjiću, Zlatni krst kneza Lazara, Meša Selimović, Biblos, Skender Kulenović. Dobio je Nagradu SKZ za životno delo i Žičku hrisovulju. Za knjigu prevoda dobio je Nagradu Miloš N. Đurić.
Stevan Raičković je preminuo 6. maja 2007. godine u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.
