Volimo, ubijamo, premalo živimo.
Alen Boske
Uštini me, da se opsetim nedela svojih,
udari me nogom u dušu, da poplavi,
ćušku mi zalepi,
ili bolje dve, da mi srce u grudima poskoči,
vazduh mi izbij spasonosnim udarcem
smeštenim pod rebra, podmetni mi nogu,
ne sećaj me se ni po čemu lepom.
Istraj u svojoj nameri, nikad ti
tu miloštu zaboraviti neću.
Nezamenjiv čovek kakvog sebe godinama
smatrah (ne nalazih u tome ništa loše)
dolijao je, draga moja, a bilo je i vreme.
Kao što vidiš, nisam neko koga se
vredi sećati. Ionako danas svi pišu pesme,
tek će ih pisati (još ima reči koje se
nikad nisu našle jedna pored druge).
Čemu sad popodneva provedena u onom drugom,
u postelji koja miriše na svetlost
neonskih reklama iz kojih su,
u međuvremenu, popadala slova?
Čemu zajedničke fotografije
na kojima više nismo zajedno?
Gde smo na njima ti i ja? O čemu se tu radi?
Kad već ne umem da objasnim, makar da
rezimiramo:
Dok se smejala, shvatio sam da bivam uvučen
u njen smeh, da postajem njegov deo,
dok njeni zubi (ovde zastajem)
dok njeni zubi u savršenom rasporedu
bivaju oblizani jezikom koji odjednom
više ne razumem. I sad, recite vi meni
o čemu se tu, stvarno, radi?
Iz zbirke poezije „O stvarima koje je Homer propustio“ Miodraga Raičevića (Gramatik, 2022)
