Roman Dan šesti Rastka Petrovića

BISER SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ovo je roman o svemu onome što život jeste i o svim njegovim mogućnostima da se preobrazi. Ovo je roman o istorijskom rađanju sveta. Ovo je roman o čoveku i snazi njegovog duha da bude veći od svega. Ovo je roman o telu: gladnom telu, ranjenom telu, zgrčenom telu, bolnom telu, telu koje pulsira uprkos svemu. Ovo je roman o svemu što je žensko u životu. Ovo je roman o ljubavi i jedinoj njenoj svrsi – da čovek bude. Ovo je roman o žudnji za životom.

Naslov Dan šesti preuzet je iz biblijskog stiha o stvaranju čoveka: „I bi jutro, i bi noć, dan šesti”. Kako je sam Rastko Petrović bio jedan od onih koji su prešli Albaniju 1915. godine, on je u prvom delu romana prikazao dotad neviđenu sliku Albanske golgote, ali neprestano nastojeći da u tekst utka sve misli i sva osećanja glavnog junaka Stevana Papa-Katića, koji korača napred kroz razrušeni i dezintegrisani svet. Ton drugog dela romana potpuno je drugačiji od prvog: Stevan Papa-Katić živi u Americi, postao je paleontolog i priznati naučnik. Susret sa Mili(com), ženom koja će pomeriti njegov unutarnji svet, otkriće mu lice ljubavi.

Rastko Petrović je prvi naš pisac koji se nije libio da prikaže kako je zaista izgledalo povlačenje srpskog naroda preko Albanije. Izbor teme u tadašnjim društveno-političkim okolnostima predodredio je sudbinu romana – objavljen je posthumno tek 1961. godine, dvanaest godine posle piščeve smrti.

Sudbina rukopisa Dan šesti

Rastko Petrović je pisac bez kojeg srpska književnost ne bi bila ni tako velika ni tako lepa. Međutim, sudbinu romana Dan šesti predodredile su društveno-istorijske prilike u kojima je pisac živeo, kao i njegovi savremenici. Tako je Dan šesti do danas ostao nepoznat širim čitalačkim krugovima iako se može svrstati u red najznačajnijih dela srpske književnosti, a nećemo pogrešiti ni ako ga uporedimo sa delima velikana svetske književnosti.

Prvi deo romana Rastko Petrović pisao je tokom tridesetih godina prošloga veka. Radni naslov romana bio je Osam nedelja. Taj naslov označava vremensko trajanje povlačenja srpskog naroda preko Kosova, Crne Gore i Albanije. Prvo poglavlje Smeđi Petar se probudio objavljen je 1932. godine u Srpskom književnom glasniku, a dve godine kasnije drugo poglavlje romana objavljeno je u Politici. Konačno, krajem 1935. godine, pre odlaska u diplomatsku službu u Čikago, Rastko Petrović dovršio je rukopis i poslao ga Geci Konu, jednom od najuglednijih izdavača toga doba. Međutim, on je odbio da ga objavi. Poznato je da je Slobodan Jovanović sarađivao sa Gecom Konom, odnosno da je čitao i ocenjivao pristigle rukopise, te da je Dan šesti okarakterisao kao nepodoban za objavljivanje „zbog odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože, nezgodnog prikazivanja albanske tragedije“.

Zbog toga je Geca Kon vratio rukopis Rastku, ali on je nastavio da radi na njemu. U Americi je napisao drugi deo, pa imamo utisak da je u Dan šesti utkao topografsku mapu sopstvenog života – u prvom delu romana opisao je Albansku golgotu, u kojoj je i sam učestvovao, dok se u drugom delu junak Stevan Papa-Katić nalazi u Americi, baš kao što je bio slučaj i sa samim piscem.

U međuvremenu je Rastko pokušavao da roman prevede na engleski jezik i ponudi ga američkim izdavačima – sa naslovom Sedmi dan. Međutim, iznenadna i prerana piščeva smrt predodredila je dalji život rukopisa: Rastko Petrović je preminuo 15. avgusta 1949. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na groblju Senoviti potok u Vašingtonu.

Dan šesti ostao je neobjavljen uprkos snažnoj piščevoj želji da ugleda svetlost dana. Ipak, kako snažna želja uvek pronađe put do svog otelotvorenja, nije slučajno što je Rastko ostavio rukopis romana Arnou Vapleru. Arno Vapler bio je diplomata, pre Drugog svetskog rata radio je kao francuski konzul u Beogradu, a posle toga je nastavio diplomatsku karijeru u Vašingtonu, gde su se Rastko i on upoznali i sprijateljili.

Čak i sa ove vremenske distance stiče se utisak da je upravo Vapler zaslužan za to što danas imamo priliku da čitamo Dan šesti. Pitanje je šta bi se dogodilo sa rukopisom u drugačijim okolnostima. Uz sve to ne možemo da zanemarimo da odnos Marka Ristića prema Rastku Petroviću do danas nije najjasniji. Iako je Rastko bio prijateljski nastrojen prema njemu, on je 1954. objavio esej Tri mrtva pesnika, u kojem je o Rastku napisao „da je umro još pre svoje smrti“. Očito je da Rastkovi savremenici, pa čak ni njegovi prijatelji, nisu mogli da mu oproste to što je emigrirao u Ameriku.

Arno Vapler susreo sa Markom Ristićem 1951. godine u Parizu, i posle tri godine, odnosno krajem juna 1954, Vapler je preko francuske ambasade u Beogradu poslao rukopis Marku Ristiću. Kada je konačno dobio rukopis romana, usledilo je prilježno čitanje, posle kojeg je zaključio da nedostaje 40 strana na jednom i 16 strana na drugom mestu. Ristić je o tome izvestio Vaplera 22. oktobra 1955. godine. U Rastkovoj zaostavštini pronašli su 40 strana, ali poslednjih 16 strana nisu nikada pronađene.

Šest godina posle Rastkove smrti, prvi deo romana objavljivan je u nastavcima u časopisu Delo – od marta 1955. do juna 1956. godine. Konačno, roman je štampan u celini 1961. godine kao četvrta knjiga Rastkovih izabranih dela, sa pogovorom Milana Dedinca i bibliografskom beleškom Marka Ristića. Međutim, Dan šesti do danas nije dobio zasluženu čitalačku pažnju iako su posle objavljivanja o njemu afirmativno pisali Stanislav Vinaver, Zoran Mišić, pa čak i Marko Ristić.

Sudbina Dana šestog potvrđuje uvreženo mišljenje da život romana ne zavisi samo od njegove unutarnje snage, lepote i umetničke zaokruženosti, već i od prilika u kojima je objavljen. Znamo da to nema veze sa književnošću, ali ima veze sa snagom njene istine i sa snagom onoga koji stvara. Stvaralačka snaga Dana šestog nadišla je sve spoljašnje činioce i potvrdila Rastkovo uverenje da ono što život pruži stvaralačkom geniju vraća se kao kristalizirajuća sila, tj. kao snaga, odakle je pošla – u sam život. Sedam decenija kasnije, mi svedočimo tome.

Predgovor ovom izdanju napisala je dr Kristina Stevanović, koja je, između ostalog, napisala sledeće: „U jednom od svojih eseja, Rastko Petrović govori o potrebi da se napiše ’književno delo koje bi o našem ratu reklo dovoljno opsežnu, verodostojnu i čovečansku reč’. Roman Dan šesti je upravo to: monumentalna a ipak dinamična priča o ljudskom stradanju, saosećanju i obnovi života.“