Mesto pudera i parfema
i krila meka
i mesečine mlake,
mi smo pevali jake
poluglasove krajnjih levih ekstrema:
mi smo pevali krvavu bunu
protiv boga.
I kad je vatra buknula,
naša je struna, trenutno, umuknula;
i prispeo je Prolog:
posle razorenja hrama
pala je gusta tama,
i ranjen je pao sa oltara bog.
I kao hladna novembarska kiša
kroz golo granje
padalo je iz mraka lažno saznanje
na naše usijane glave:
… Sad su odbrujale sve oktave
strasti i smrti i mraza.
Oh, bledi vi robovi gordi,
gde su vam sada vaši
crveni akordi?
koja je vaša staza?…
I jedna struja jaka
sa mrkih otpadnika oblaka
uli se u naša srca:
kada je mrtav, sad vas plaši?
Ubiti ste ga smeli,
a ne smete da ga pokopate?
Priđite lešini bliže. Stisnutih zuba
i kao sveća bled leži bauk
što ga bogom zvaste.
Ljudi će, braća vaša, izaći iz ćelije
i prestaće tuga i jauk,
jer, eto, boga više nema,
a dete, i trava, i dalje raste,
i na staklenom nebu časovnik na dvanaest stuba
i dalje bije sate,
još brže i mnogo veselije.
Priđite mrtvacu bliže. Mrtav je.
I čega vas je onda strah?
I šta vas goni
da se odričete plodova vašeg truda?
To, da ćete sutra, zvono kad zazvoni, postati prah?
Il’ senka večnoga suda?…
I jedna struja smela
oblije naša čela
i dolazi odgovor uma:
– Ovde je pao bog, svemoćan i sveznajući i svet,
i boga više nema.
Ovde se odigrao nečujni vatromet,
i zgarište je grobnica boga.
A tamo, daleko, iza onih šuma,
svi su oltari pali.
I ko ih žali?
Ko ih žali?
Kroz vazduh još uvek bruji:
Kraj vaših vijugavih staza
još je u tami,
a kad ostanete u mraku sami
i kad isplamti iz vas ekstaza,
rušenja –
onda će da se probudi vaša savest,
i da vas smrvi.
Zalud je teklo more krvi,
bog je uvek bio i uvek biće!
Teško vama, kad sami
ostanete u tami!
Al’ kad ponovo počne da sviće,
mi ćemo svojom rukom
svoje rasporiti grudi;
i pozvaćemo na hajku
sve žene i decu i ljude.
I ako ima u nama boga,
iskopaćemo ga iz svojih duša.
I onda ćemo narediti
da udari u talambas i balalajku
i da se kolo povede
od severnog do južnog pola.
I to će biti dan Čovečjeg bola,
al’ boga neće biti.
… Ali će ponovo doći noć!…
Ali ćemo i mi, sa noževima u ruci,
nad dušama svojim bditi,
cele noći, u zasedi.
I svakodnevno ćemo piti
iz čaše crvenog bezverja.
I opet ćemo pobediti!
I pred Čovekom će pasti bog!
// Pesma bune uvrštena je u knjigu Čovek peva posle rata, Dušan Vasiljev (Vulkan, 2024)
Biografija
Dušan Vasiljev je rođen 19. jula 1900. godine u Velikoj Kikindi. U osmoj godini je ostao bez majke. Godine 1911. preselio se sa porodicom i maćehom u Temišvar.
Bio je najstariji od šestoro dece, te je zbog očevog odlaska na ruski front preuzeo brigu o braći i sestrama. To ga nije sprečilo da upiše prvi razred Učiteljske škole i da obavlja različite poslove kako bi izdržavao porodicu. U međuvremenu je počeo da piše i prevodi sa srpskog na mađarski jezik, kao i sa nemačkog i mađarskog na srpski, ali ratne godine su prekinule njegov stvaralački zamah.
Dušan Vasiljev se kao vojnik obreo na italijanskom frontu 1918. godine. Iz rata se vratio sa malarijom i bolesnim plućima. Uprkos tome, kratko je boravio u Beogradu i nastojao je da učestvuje u tadašnjem književnom životu. Prilike su bile takve da je morao da se vrati u Čenej. Posle odsluženja vojnog roka i još dva učešća u ratu, Dušan Vasiljev je završio Višu pedagošku školu u Zagrebu. U septembru 1923. godine Dušan Vasiljev dobio je posao nastavnika u Kovinu. Samo šest meseci kasnije, 1924. godine, zbog lošeg zdravlja preminuo je u svom rodnom gradu. Tako je Dušan Vasiljev ostao zapamćen kao jedan od onih pesnika koji nije imao priliku da evoluira, ali njegova poezija korespondira sa današnjim čitaocima.
Na OVOM LINKU možete slušati emisiju Gutenbergov odgovor Radio Beograda, posvećenu stogodišnjici smrti Dušana Vasiljeva.
