Blagovesti su jedan od dvanaest najvećih hrišćanskih praznika. Uvek se obeležava na isti dan – 7. aprila. Kako sam naziv otkriva, praznik Blagovesti slavi se u znak sećanja na „blagu vest”. Prema crkvenom učenju, toga dana je arhanđel Gavrilo objavio Devici Mariji da je Duh Sveti odabrao nju da rodi Sina Božjeg, Isusa Hrista, Mesiju i Spasitelja sveta i čoveka. Rečima Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama arhanđel Gavrilo saopštio je Mariji blagovest i otvorio je istoriju Novog zaveta, kojom počinje spasenje ljudskog roda i obnovljenja tvari:
A u šesti mjesec posla Bog anđela Gavrila u grad Galilejski po imenu Nazaret.
K djevojci isprošenoj za muža, po imenu Josifa iz doma Davidova; i djevojci bješe ime Marija.
I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama.
A ona vidjevši ga poplaši se od riječi njegove i pomisli: kakav bi ovo bio pozdrav?
I reče joj anđeo: ne boj se, Marija! Jer si našla milost u Bog
I evo zatrudnjećeš, i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus.
On će biti veliki, i nazvaće se sin najvišega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida oca njegova;
I carovaće u domu Jakovljevu vavijek, i carstvu njegovom neće biti kraja.
A Marija reče anđelu: kako će to biti kad ja ne znam za muža?
I odgovarajući anđeo reče joj: duh sveti doći će na tebe, i sila najvišega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božiji.
I evo Jelisaveta tvoja tetka, i ona zatrudnje sinom u starosti svojoj, i ovo je šesti mjesec njojzi, koju zovu nerotkinjom.
Jer u Boga sve je moguće što reče.
A Marija reče: evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po riječi tvojoj. I anđeo otide od nje.
(Jevanđelje po Luki)
~
Značaj i simboliku ovog praznika pronašli smo i u stihovima srpskih pesnika – od Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Ivana. V. Lalića i Branka Miljkovića do Ljubomira Simovića. Naveli smo ih hronološkim redom, te je tako prvi među njima rođen Miloš Crnjanski, čija pesma nosi naziv Blagovesti. Zatim sledi istoimena pesma Desanke Maksimović. Pesma Ariljski anđeo Branka Miljkovića nastala je nakon što je pesnik ugledao lik Svetog arhanđela Gavrila u ariljskoj Crkvi Svetog Ahilija, koju je davne 1276. godine izgradio kralj Dragutin Nemanjić. Reč je o fresci Plavi anđeo. Branko Miljković je uvrstio ovu pesmu u knjigu Vatra i ništa, objavljenu 1960. godine. Pesma Fra Anđeliko slika Blagovesti Ivana V. Lalića izvorno je objavljena u knjizi Vetrovito proleće 1956. godine. Ova pesma je uzdarje slikaru freske firentinskog Manastira Svetog Marka. Kada je ovaj manastir obnovio Kozimo de Mediči, on je jednom od dominikanskih kaluđera poverio da oslika unutrašnjost manastira. Taj kaluđer poznat je kao fra Anđeliko, inače jedan od slikara rane renesanse. On je naslikao fresku Blagovesti, pretpostavlja se oko 1450. godine, i pozicionirao ju je iznad vrha stepeništa severne strane spavaonica manastira Svetog Marka. Do danas je ostala najpoznatija od svih njegovih dela. Fra Anđeliko je čuvenu biblijsku scenu smestio u manastirski vrt, dakle, u realističan prostor. Oslikao ju je još nekoliko puta – u manastiru Svetog Marka ovu scenu ponavlja u jednoj od molitvenih ćelija. Jednu verziju Blagovesti naslikao je u Crkvi Svetog Dominika u Kortoni, a četvrta se danas čuva u Madridu, u Muzeju Prado. Ovaj blagovesni izbor pesama zaokružujemo pesmom Pokušaj Blagovesti jednog od naših najznačajnijih savremenih pesnika – Ljubomira Simovića.
Naposletku, ove pesme su cvetovi koje danas darujemo pesnicima Brani Petroviću i Jovanu Dučiću. Prvom jer je rođen na današnji dan 1937. godine, drugom jer je na današnji dan 1943. godine napustio ovaj svet.
Miloš Crnjanski
BLAGOVESTI
Ljubav što beše nije više.
Sudba mi bludi po nebu ovih dana,
blaga i mirna, kišom oprana,
kao ruka nekad po telu dragana.
Nad zemljom više ne miriše krin,
u proleću, oštar, bludan, ženski.
Rascvetane voćke stiskam na rebra,
kroz vazduh blagoveštenski.
Nestaje noć,
puna žalosti i bolnog razvrata,
a ja ostajem u vedrom vidiku,
modrim vodama, i rujnim šumama,
kao sen trske, lišća, rosnog vlata.
Desanka Maksimović
BLAGOVESTI
Raduj se,
čujem glasove iz voćnjaka
gde se spustio beli sabor arhangela
na grane jabuka,
raduj se,
pesma ti se u srcu začela.
Bez tvojega znanja
južnjak je ukraj njega prenoćio.
Pijana ćeš se probuditi iz sna,
čućeš glasove iz sveta gde nema zvuka,
da voće cveta, mislićeš od razdanja,
a od neba da su perunike grane,
mislićeš da stižeš s orgijanja ševa,
sa svadbi mirisa;
venčaćeš misli dosad nevenčane.
I sve će trajati koliko trenutak
kad mesec izgreva.
Branko Miljković
ARILjSKI ANĐEO
Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije.
Ako namere dobre srcu voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko proleće!
Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.
Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
Dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proći neće!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večitim prolećem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
U čudno poimanje tvog duha u Broju.
Sričem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi anđeo koga strah moj krotki
Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
Ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
Misli u meni, dok bivam sve luđi,
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne,
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika.
Još malo i zaćutaću pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mrmor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
Ni onda kada najmudriji mi smo,
Dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.
O anđele blagi uprkos svojoj moći,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
O p š t e nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreći,
Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.
Preselili smo cveće pod rep zmiji.
A ipak nam je duša nade puna.
Daj lobanju za preživale laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah.
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
Ko u Matječi, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleđe.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojamne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.
Ivan V. Lalić
FRA ANĐELIKO SLIKA BLAGOVESTI
i govori:
Anđeo mora biti lep i svečan,
Tek što se spusti, još nemirnih krila,
Spreman da pred nju, jednostavnu, klekne.
A ona strah je svoj nevini skrila
U pokret brzo prekrštenih ruku,
I u taj trenut što će biti večan
Ulazi ona u ozbiljnom muku
I čeka šta će anđeo da rekne.
Stubovi vitki, hladovina trema,
U vrtu cveće, trava tamna, gusta.
Bogati trenut kada ničeg nema
Do reči što će da briznu iz usta
Ko plodni žubor kiše usred leta,
I pesma sveta, večnog suncokreta;
Anđeo zreli oblak je, pun kiše,
A ona zemlja, strepi i miriše.
Pomolimo se, dušo moja, bogu,
Pred sivom ravni još vlažnoga zida,
A zatim ću da učinim šta mogu,
Časno, bez puste gordosti, ni stida.
Zeleno, boja života i leta,
I ružičasto, kao grlo zore.
Iz mrlja boja njeno lice cveta,
Lice bez greha, i lice bez bore.
Gore se zvona manastirska ore,
U letnjem zraku zuje zlatne pčele,
A moje su se boje tiho srele
Da sliju se u sliku i prozbore.
Šta slikam, bože, lepotu il tebe?
Oprosti slugi što sumnja u mahu,
Noktima hoće da u zid zagrebe
I prospe suze u stidu i strahu.
Ljubomir Simović
POKUŠAJ BLAGOVESTI
Kroz oblake, naslagane na oblake,
kroz hladno kišno sivilo i mrak
(kako se smrklo, tako je i zahladilo),
kroz koju je nebesku ključaonicu
onaj zakasneli sunčev zrak
na onih nekoliko usamljenih kuća,
na onom dalekom planinskom prevoju, pao?
Zašto je, u ovom ugašenom svetu,
pre nego što se ugasi i sam,
baš onih nekoliko napuštenih kuća,
da ih za tren obasja, izabrao?
