Linije egzistencije
Svakodnevni život je
jedan veliki nered
koji svakodnevno gnjavi
pranjem veša, pranjem sudova,
peglanjem, kuvanjem,
plaćanjem, čekanjem u redovima.
Život preti
da se potvrdi kao tunel jeftinoće,
koji troši ono što je pravljeno da traje ceo život,
nas.
Znate onaj klin na početku novele,
to je moje stavljanje prljavog veša u mašinu
i početak trke.
Sve, sve, sve srediti
dok tajmer na mašini ne pokaže
da je do kraja programa ostalo
barem 20 minuta,
za dve do tri pesme „guste kao smola”,
jer one su puška koja treba da opali,
a ne onaj krc-krc kad mašina završi.
To je moj gvozdeni okvir,
koji pretvaram u šaržer.
To je moj prsten,
koji pretvaram u oroz,
jer moj pucanj je moja volja
da čitam poeziju iz damskog pištolja.
Insajder
Ljubav je nemilosrdna partija šaha
koju srce igra sa životom.
Imamo pravo samo na jednu partiju,
jer je samo jedno mesto predviđeno za kralja.
Sve ostale figure,
svi ti topovi zbog kojih smo praskali,
konji koje smo ipak preskočili,
lovci koji su nam probadali srce strelama
i veliki veziri s kojima smo igrali mentalne igrice
po celoj tabli nisu ništa spram kralja.
Kralj je jedan jedini, nezamenljivi.
Svaki pijun na drugom kraju table
pucaće iz topa,
jahaće na konju,
uloviće „malu lisicu u noći”,
postaće paša.
Ali, nijedan pešak nikada nije postao kralj,
ma koliko se sporo kretao po tabli kao on.
Taj kralj, ubačen kao crni insajder
neprijateljske armije, samo tvoj kralj,
nesvestan svog kraljevstva,
koga držiš u rukama i retko pomeraš po tabli,
koga čuvaš sa svih strana,
samo taj kralj te čini živim
i zato, ma šta da život donese,
partija mora da traje.
I dok po tabli mali pijun kuca,
beli kralj će umirati pevajući:
„tiiii, kraaaaljiceeee mooooga srca”.
Misir-udovica
I Dunav laže, ako ti kaže
da ima ga više od suza mojih.
Rekao si da volim u tebi staru dušu,
onu koja pamti sve reke
koje su joj zapljuskivale korito.
Rekla sam da ne znam zašto te volim,
ali mi je ljubav prema tebi prirodna,
kao sila koja tera reku da teče.
Ja sam tvoja rečna struja,
ono u utrobi reke što se ne vidi,
a što te nosi i vrati na obalu.
Ti si duša koja teče
i račva se u deltu na uviru.
Ja sam mesto gde tvoje delte umiru.
Biografija
Jelena Marićević Balać rođena je 31. maja 1988. godine u Kladovu.
Radila je kao lektor srpskog jezika na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu. Zaposlena je u zvanju docenta na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Doktorirala je 2016. godine (tema: Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića). U uredništvu je Letopisa Matice srpske i predsednik je Omladinskog odbora Matice srpske.
Dobitnik je nagrada: Borivoje Marinković za 2014. godinu i Dositejevo zlatno pero za 2018. godinu.
Objavila je tri stručne knjige Legitimacija za signalizam: pulsiranje signalizma (Everest Media, Beograd 2016), Tragom bisernih minđuša srpske književnosti: renesansnost i baroknost srpske književnosti (Naučno udruženje za razvoj srpskih studija, Novi Sad 2018) i Ka osmehu Evrope: Savremeno srpsko, poljsko i češko pesništvo u komparativnom ključu (Akademska knjiga, Novi Sad 2023), kao i pesničke knjige Bez dlake na srcu (Everest Media, Beograd 2020) i Arsenal (Sumatra izdavaštvo, Šabac 2023).
