Na premijeri Sedam smrtnih grehova Bertolda Brehta i Kurta Vajla u Kragujevcu
S pijace izbačena publika. Duž teatra
Plešu jakne s buvljaka. To se čeka u redu
Za penziju? Bazdi na mošus i na katran,
Pred garderobom stoje da im daju da jedu?
Glumci pošli po pivo, pa se našli na sceni,
Gledaju levo i desno, mrmljaju nešto u grču,
Manji na pozornici, negoli izgubljeni
U svemiru. Sve liči, na šumadijsku krčmu.
Odnekud oprezno ona poče sa njima da igra.
Lepša nego glumice, ali još ljudsko biće,
I tad je zapevala. Shvatili smo: Pred tigra
Bacili su te glumce kao žrtve mladiće.
Tresli su se, bledeli, nestali u glumačkom
Naporu da na srpskom jeziku kažu nešto
A samo su na njenom savršenom nemačkom
Reči imale smisla i pogađale vešto
Svaku nijansu stiha, svaki šarm i hir glume.
Samo taj glas, to scensko prisustvo, stas i lice,
I samo nemački, mada nemački ne razumem,
Još postoje u sali. Balade, koračnice,
Kotrljaju se do mene, odjednom su mi strani
Svi koje znam i volim, od toga glasa, te pesme
Ne mogu ni ja srpskim jezikom da se branim,
Sam da pevam ne umem, a da se zaljubim ne smem.
Propust
Jednom sam bio nadomak tome da zapalim lađu
Na kojoj su se nagurali jedni s drugima na klupe
Svi srpski pisci, svi oni koje su u beznađu
S koca i konopca, i navrat nanos uspeli da skupe,
Tako da nikoga više ne bi mogli da pronađu
Čak i da pretraže kužne i zaboravljene rupe.
Pisalo bi u svim svetskim medijima da je mala
Srpka književnost nestala, u dimu i huci vala.
Vek kasnije bi stajalo kod svetskih akademika
Kako srpski od toga dana ima status mrtvog jezika.
To je bio kraj oktobra, u meni kandže zločina,
Ali zbog Save, zbog jeseni, i stran svem srpskom, vandalskom,
Propustio sam da kulturu, koja toliko godina
Cvili u bednom hropcu, pustim da završi s praskom.
Raskid sa čitaocem
Ti dvolični, ti onaj što dođe posle svega,
Jedan s kojim se ovaj niz rima dovršava,
Ti, kome nekad kažem ljubazni, čas kolega,
U kom mi pesma živi kada u meni spava.
U društvu onih mudrih koji se gade rima,
Uz čaj čitaju pesme, pa pričaju o hrani,
I police za knjige pune bestselerima,
Ti si, nemušti ludak, stajao sam po strani.
I svima što se kunu u nekog Čarlsa
I Ransinjera, što bi da prate svaki trend,
I moje pesme, tužni instrument moga spasa
Došle su neželjeno, na čitalački red.
Hvalili ih na neki, u biti vrlo tačan,
A nepotreban način. Ti si ostao svoj.
Ali izvini, prosti, u taj beskonačan
Zbir sad ubroj i sebe i tad uništi broj.
Marijupolj
Po Jovici Aćinu
Nemali dar je celom ovom kraju
Sveža masovna grobnica iz koje
Seljaci krišom po noći kopaju
Đubre za njive, bašte, perivoje.
Koštano brašno, nekad eksponati
Za starinarnice, škole i kapele,
Ako su lobanje cele treba znati
Zubare što će čeljust da izbele.
Za jednu takvu lobanju, na primer,
Dobiju novac da plate u gradu
Kurvu il momka, ili tokom zime
Muž u restoran da odvede mladu.
Mlađi smelije traže po kostima
Prstenje, zlatan zub, grivnu, pa hrle
Dublje u zemlju, što bliže mrtvima,
Kad nešto nađu smeju se i grle.
Goli do pasa, blistavi na letnjem
Suncu, ređaju kosti kao knjige
Usklici, žurba, pa oprezne šetnje,
Fragmenti neke zabranjene igre.
Jedan drugaru iz pramena čupka
Komadić kosti zagubljen u blatu,
Drugi sav prljav, sav crn iznad pupka
Crta po sebi sako i kravatu.
Treći uz ciku izlazi iz rake,
Skače od sreće dok u ruci vrti
Lančić od zlata. Vidi te dečake!
Kako je divan život posle smrti!
Orfej i Euridika
Oduševljen muzikom, gutao je scenu i svaku
Melodiju pratio dole do samog Hada.
Ugledao sam, dok je silazio po taktu,
Euridiku, on još ne zna da nije mlada.
Pozlata pozorišta, ti glasovi sa scene
Ushićuju ga. To je prva opera koju
Sluša. Znam ta se radost odnosi i na mene,
Dok me gleda sa smeškom. Osećam paranoju.
Šta će kada primeti tu lošu akustiku
Pozorišta? Da Orfej u menopauzi je?
Šta ja da radim tada? Kom da pribegnem triku,
Da sakrijem godine, sačuvam iluzije?
Ili će me odjednom, kada muzika stane
Videti kakav jesam? Ali čovek tek kada
Dođu godine, s mukom počinje na sve strane
Da vidi ljudsku starost, tajne prozore Hada.
Njemu je potrebna bašta u kojoj mlade žene
Pesmama razgaljuju dečake i muškarce
I oni u horu s njima pevaju kantilene,
U letnje veče. Nije ovo zemlja za starce.
~
Biografija
Nikola Živanović je rođen u Kragujevcu. Završio je Opštu književnost sa teorijom književnosti. Objavio je knjige poezije Astapovo (2009), Carmina Galli (2014), 22 (2019) i Đulići i uveoci (2020).
