Ovaj tekst je nastao 14. marta 2022. godine, posle književne večeri posvećene Davidu Albahariju, odnosno njegovoj tada novoobjavljenoj knjizi. Prošlo je mnogo vremena otkad je poslednji put govorio pred ovdašnjom čitalačkom publikom i to je bio razlog da te prohladne martovske večeri odem u Jevrejski kulturni centar. Znala sam da je neizvesno kada ću opet imati priliku da se susretnem sa jednim od najznačajnijih pisaca savremene srpske književnosti, ali nisam ni slutila da će to biti poslednji piščev razgovor sa nama.
~
Nova knjiga Pogovor Davida Albaharija predstavljena je sinoć u Jevrejskom kulturnom centru. Beogradska publika bila je brojna, pa pored toga što su sva sedeća mesta bila popunjena, mnogi su strpljivo stajali od početka do kraja književne večeri. Bilo je lepo i ohrabrujuće videti i čitaoce i novinare u tolikom broju, a činjenica da se to u Beogradu ne događa često zapravo svedoči tome da još uvek imamo sluha za književnost.
Ukoliko bih htela da jednom rečju opišem sve što se dogodilo u prepunoj sali Jevrejskog kulturnog centra, izabrala bih reč: dirljivo(st). Zaista je sve bilo dirljivo: i to što je čitalačka publika konačno imala priliku da čuje pisca, i to što je pisac uprkos svemu uspeo da iznedri novu knjigu, i to što je odjek prvog aplauza ugnezdio radost na piščevom licu, i to što je poslednji aplauz bio gromoglasan i trajao je kao da je reč o premijeri dugo očekivane predstave. Posle ovakve književne večeri, utisak je da između pisca i čitaoca postoji zauvek ispletena nit, koju ne mogu prekinuti ni vremenske ni prostorne granice – nastavili smo tamo gde smo stali, na poslednjoj stranici Pogovora.
Knjigu Pogovor objavila je 2021. godine Čarobna knjiga. U podnaslovu je istaknuto da je reč o „diktiranom romanu”. Ista izdavačka kuća objavila je prethodni roman Davida Albaharija – Danas je sreda, koji je ugledao svetlost dana 2017. godine. Pored pisca, o novoj knjizi govorili su Nikola Petaković, urednik knjige, Svetislav Basara i Marko Šelić Marčelo.
Na samom početku, Nikola Petaković pozdravio je goste i publiku, a potom je kazao da su Svetislav Basara i Marko Šelić piščevi prijatelji, s tim da je Basara i njegov književni brat blizanac sa početka karijere, dok je Šelić predstavnik mlađe generacije.
David Alabahari otkrio je prisutnima da je bio uveren u to da je sa poslednjom knjigom napisao sve što je hteo. Otkrio je i da je bilo teško držati korak sa Basarom, a ne ostati zadihan, iako su, za razliku od Basarinih, njegovi romani s vremenom bili sve manjeg obima. „Otac mi je uvek govorio ’šta ima da misliš, ćuti i piši’, i bio je u pravu. S tim da je potrebno biti dovoljno smeo i hrabar za pisanje”, rekao je Albahari.
Potom je ispričao da je pored naslova Pogovor imao još nekoliko ideja: Afrika (inspirisan istoimenom pesmom) i Mama Afrika, Otac Azija i Sin Evropa. Međutim, kako je rukopis nastajao u vremenu koje nam je „oduzeto”, shvatio je da ta knjiga predstavlja neku vrstu pogovra svemu što nam se dogodilo u tom vremenu bez vremena, u vremenu koje je svako vreme i nijedno vreme. „Ujedno, to je pogovor za roman koji će, nadam se, stići do vas i do mene, u nekoj daljoj ili bližoj budućnosti. Nadam se – u bližoj”, sa osmehom je zaključio Albahari.
Na pitanja koja se tiču aktuelnih društvenih situacija, pisac je odgovorio ćutanjem i rekao je da je važno da poštujemo naše stare poslovice, pa tako i onu: Ćutanje je zlato.
Svetislav Basara ukazao je na bogat i plodonosan opus Davida Albaharija – umetnički, prevodilački i urednički – i istakao je da su svi pisci koji su išli albaharijevskom magistralom izašli iz njegovog šinjela. „Albahari mi je jednom prilikom rekao da pišem do sedamdesete godine, ali njegovi romani Danas je sreda i Pogovor jesu dosad najbliži mom senzibilitetu. I što je on stariji, njegove knjige su sve punije energije”, zaključio je Basara. Roman Pogovor ocenio je kao jednu od boljih knjiga objavljenih u poslednjih deset godina u okviru naše romaneskne produkcije.
Marko Šelić pokušao je da osvetli poziciju pripovedača, odnosno da odgovori na pitanje ko pripoveda u novom Albaharijevom romanu, koji počinje smrću kralja. Romanesknu pripovednu halabuku Pogovora uporedio je sa stvarnosnom halabukom kojoj svi prisustvujemo ovih dana. Iako nam Alabahari u pomenutom romanu ne otkriva o kojem kralju je reč, Šelić smatra da bi to mogao biti Bog, život ili sloboda. „Teško je dosegnuti slobodu u ovom vremenu, a da pritom ne budete nesvrstani ne određenu stranu”, kazao je Šelić.
Na pitanje čitaoca iz publike šta za njega predstavlja Zemunski kej, koji zauzima značajno mesto u njegovom stvaralaštvu, David Albahari rekao je da je Zemunski kej mesto gde je rastao, mesto koje je ispunio svojim detinjstvom, prijateljima i svim onim što je došlo uz to. Iako je živeo malo dalje od Zemunskog keja, sve sa tog prostora moglo je da se preslika u njemu. Naposletku, kazao je da za druge ljude to mesto predstavlja niz značenja koja je on otelotvorio u svojim knjigama, ali za njega ima sentimentalnu i gotovo romantičarsku vrednost.
Marija Radić
