Ostani u tom letu koje dubi svoj ležaj u tvom telu
Kao u pesku toplom što dube ležaj kupači.
Vreme se ne vraća. Samo more to čini u velu
Šupljikavom od pene. I ti se vratiti ponovo isti o znači
Nećeš nikada? O nikada u to leto? Tu pticu izletelu?
Nećeš se vratiti ni ti – neće ni klupa zabačena. Ni ono
Prslo nad vodom rumeno zalaženje. (Pesak se samo vraća ponovo
Na mlakoj usni talasa.) Ne vraća inače se ni zvono
Tog leta. Ni isti zvuk na talasu – ne. Ni slovo
Se isto ne vraća. Ni govor ljubavi između bilja potonuo.
O nismo isti. I nećemo se isti nikad vratiti.
Zaustavi u nekoj rupi sećanja kao u naprsloj steni
Uzdrhtalu jaru tog leta što lebdela je nad diglom rukom. Te niti
Koje se kao krik kidaju zaveži u čvor. Skameni
To žuto leto ljubavi kog više neće biti.
Sačuvaj to leto u sluhu kao školjka što robi
Napuklu struju mora: dolaze smetovi godina.
Jer nepoznato vreme ako ti sliku razdrobi
Zvuk nek ostane bar pod čelom ko glasni cvet daljina
Koji se ne ponavlja. Kog više niko ne dobi.
Ostani u tom letu. Na pesak svetlucavi
Tek malo nalakćen i s pogledom na žuti
Sunčan štap. Gle: stoji poboden u vremenu što plavi
Se lako od mora i od prohujalosti malo. Svinuti
Vrhovi biljaka opominju: o magli se more već i magli se u glavi.
