Kanjoni
Starost dolazi kad sa smrću počnemo da živimo
kao sa prolećem. Nije potrebno biti učeni
enciklopedista pa znati da stvarnost ne može biti
prevarena. I ovog jutra mislim na vas, kanjoni,
i pitam se čiji ste vi posedi? I dele li Bogovi
s vama vlast nad svetom? Tek, svi smo mi vaši
vazali. Na ovom mestu reka napušta svoju
uzdržanost naratora i postaje divlja. Kanjoni,
produbljeni naši grobovi, stare su stene mog srca.
Ne progovoriti, to je za vas kamene besposličare,
večito zauzete, velika muka jer divljina, kako bilo,
najočitija je vaša osobenost. Vi ste hodnici kroz
koje se ispovedaju vetrovi puštajući vodene oluje
da prenose svoj bezrazložni bes na stene, žurno,
bez odgovora. Ja sam to mlivo koje melje voda
orobljena od razgovora sa roditeljskim stenama.
Pogled na kanjon bogatiji je od svakog filozofskog
učenja. Kanjoni, gospodo, to nisu rezidencije.
Isporučeni smo kanjonima, tim velikim čitačima
svetih tekstova, da nas njihove zbunjujuće vode
odnesu u večeri koje plamte. Sad udevam pogled
u nešto unutar čega čovek ne može da stane.
Ma koliko pokušavao da govorim poput kanjona,
mogu samo svetlucati kao svitac, mali
beznačajni apostol koji je leteo u sopstvenoj
sramoti i poniženju i koji nigde nije video zlo.
Ti si mi ovde prikačio krila da u tunelu između
Tebe i mene neki prsti prebiraju po kostima
mog tela kao po žicama harfe, Isuse.
Temelj
Svako izgovara rečenice u kojima se, potom, davi!
Kada pišem, nemam potrebu da plešem.
Kad pišem, ja se lagano odmičem od onoga
što sam već izrekao.
Bacam se u reči da se ne bih s mosta bacio
u Dunav pa da me Renato Grbić izvlači.
Nije lako ispustiti dušu kad dođe onaj
koji je uzima.
Dok sam pisao pesme, izgubio sam mnogo krvi.
Ja sam samohrana majka mojih pesama.
Ja sam zakon koji svakog dana iznova stupa na snagu.
Tek što napišem stih, on je već zastareo.
Ovaj sunčan dan nemoćan je da iznese tamu iz mene.
Sutra je splav koji nikad ne dolazi, a srce
sidro zaboravljeno na dnu jezera, pa se
ne može nositi u grudima.
Sad dišem, a sad izdišem.
Niko ne živi u blizini sebe.
Odraz sa čaše vina je proročanstvo,
a pucanje leda razbijanje nekog sna.
Mi, živi, trunemo, a mrtvi svetle kao narandža
u rukama deteta.
Srce iščekuje srčani udar kako bi shvatilo
da je nekad damaralo u tamnoj destileriji,
u gorkoj emigraciji.
Proleće nam izmiče, jer ne postoji.
Jedino temelj zna da je sve bezvredno.
Vatro, još se ništa nije zapalilo.
Vatro, kaži grani da procveta i ljudima
nestalim sa fotografija da polete.
Pakao je tamo gde više nema nigde
da se položi glava.
Šta je to čudo?
Šta je to čudo? Krajnje složen fenomen.
Za čudo nije potrebno da se otvaraju nebesa.
Čudo nije nešto propraćeno grmljavinom.
Čudo, to nisu lomače koje gore i grobovi
koji se otvaraju.
Ne, čudo je najčešće potpuno tiho:
prelaziš ulicu i ugledaš devojku
sa čudnom enigmom lica i najednom ti se
ukaže kako je lepo živeti na zemlji.
Ili kad gledaš ruke majke kako tako lako
potpale vatru da se suve cepanice
razbukte, a to nije tako lako.
Toliko toga ne znamo, a morali bi
shvatiti pre nego što vreme sve
postupno smrvi u fini prah.
Zato nije dobro da otupimo na svet oko nas,
na one svakodnevne prizore koje smo
videli već toliko puta.
Pepeo će to najbolje razjasniti.
Pazi da ne propustiš taj tren koji je
samo tvoj, jer ispunjen si jedino
onim što će trenuci kroz tebe reći,
zato što si čovek.
Čudo je najčešće tako blizu, gotovo
nadohvat ruke.
Možda tamo gde ti i ne pada na pamet
da posegneš za njim.
Biografija:
Dragan Jovanović Danilov rođen je 1960. godine u Požegi. Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Grupi za istoriju umetnosti. Objavio je zbirke pesama: Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi s juga (1999), Koncert za nikog (2001), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), Memoari peska (2008), Moja tačna priviđenja (2010), Kad nevine duše odlaze (2011), Vino s vulkana (2012), Simetrija vrtloga (2014), Govoriti s vodopadima (2016) i Um podivljale reke (2018). Reprezentativan izbor iz Danilovljeve celokupne poezije pod nazivom Čuvar beležnice objavljen je 2019. godine. Romani: Almanah peščanih dina (1996), Ikonostas na kraju sveta (1998), Otac ledenih brda (2009), Talasi beogradskog mora, Šta sneg priča (2016) i Jelen noći (roman o Savi Šumanoviću, 2022). Knjige autopoetičkih eseja: Srce okeana (1999), Duhovi balkana (2019), Živeti u malim gradovima (2021).
Njegova poezija dobila je kritičku recepciju na italijanskom, francuskom, engleskom, bugarskom, rumunskom, slovačkom i makedonskom jeziku. Zastupljen je u velikom broju antologija objavljenih u inostranstvu, između ostalih, u antologijama New European poets i The horse has six legs, u prevodu Čarlsa Simića (Grauwolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008. i 2010). Dragan Jovanović Danilov učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je dvadesetak samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj.
Dobitnik je sledećih književnih nagrada: Brankova nagrada, Zmajeva nagrada, Vasko Popa, Branko Miljković, Meša Selimović, Vitalova nagrada Zlatni suncokret, Oskar Davičo, nagrada Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda Branko Ćopić, Prosvetina nagrada, Stevan Pešić, Risto Ratković, Jefimijin vez, Pesma nad pesmama, Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, Dimitrije Mitrinović, Laza Kostić, Momo Kapor, Đura Jakšić i Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Dobitnik je međunarodnih književnih nagrada Premio Accademico Internazionale di Letteratura Contemporanea L. A. Seneca (Italija), Pro creation (Los Anđeles), Zlatna medalja Tunisa za poeziju, Međunarodna nagrada za poeziju Novi Sad i Velika bazjaška povelja (Rumunija). Njegove knjige pesama prevedene su na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački, rumunski i makedonski jezik. Roman Ikonostas na kraju sveta objavljen je na mađarskom jeziku, u prevodu Janoša Borbelja, Otac ledenih brda na makedonskom jeziku 2013, a Talasi beogradskog mora na engleskom jeziku.
O Danilovljevoj poeziji objavljene su četiri knjige: Dvanaest i po krugova protrčavanja kroz poeziju D. J. Danilova Vladana Pankovića i Nikice Banića, 2003. godine, Poezija Dragana Jovanovića Danilova, zbornik radova u izdanju Matice srpske 2014. godine, Kaligrafija metafore Stojana Đorđića (Agora, 2017) i Danilov Homer predgrađa Bogomira Đukića (Grafid, 2021). Dvobroj časopisa Sent, broj 56/57 od 2021. godine, u celosti je posvećen recepciji Danilovljeve poezije na drugim jezicima.
Dragan Jovanović Danilov je i likovni kritičar i esejista. Autor je petnaest monografija o srpskim slikarima. Živi u Požegi.
