Tomislav Marinković rođen je na današnji dan, 8. februara 1949. godine. Dan pesnikovog rođenja obeležavamo pesmama koje možete pronaći u knjizi Kroz odškrinuti prozor. Reč je o izboru pesama objavljenom u okviru Nagrade Stevan Raičković. Ova knjiga ugledala je svetlost dana krajem 2025. godine, pod okriljem Srpske književne zadruge i biblioteke Savremenik.
Narodna biblioteka Stevan Raičković iz Kučeva, uz podršku Opštine Kučevo, Ministarstva kulture Republike Srbije i Srpske književne zadruge, u aprilu 2024. godine osnovala je Nagradu Stevan Raičković, prvu književnu nagradu sa imenom velikog pesnika. Nagrada se dodeljuje za najbolju originalnu knjigu poezije objavljenu u protekloj godini, izvorno na srpskom jeziku, i obuhvata plaketu, novčani iznos i objavljivanje knjige nagrađenog autora u Srpskoj književnoj zadruzi.
~
DRUGAČIJE, ZA PESMU
Obnoć, po svemu se prospe
taj magličasti prah.
Navru isparenja i lahor,
dah vodurine, sićušnih postojanja.
I dašak vetra povazdan
praznjikavo stoji i zavarava nas.
Pa ipak, čežnja stigne do svakog mesta:
kroz pukotinu u zidu,
kroz odškrinuti prozor
u mlakoj noći,
kroz simbol i tišinu.
Samo pred zoru vazduh
počne da se zgušnjava.
Uz obrise čempresa
duša meko prianja i stresa se.
Ali to ne boli.
Nekako drugačije boli.
Za pesmu.
VRTOVI, REČI, KOPIJE
Nisi se ti okružio samo krošnjama lipa,
travom, rumenim laticama. Ne.
Večiti polaznik u školi trajanja,
još jedan vrt ograđuješ krišom.
Pohodiš ga i pleviš, kao da senku za senkom
uklanjaš iz mračne pospanosti šuma.
Pa reci otvoreno – kao na tepihu humusnom,
u jeziku je verno prekopirana flora:
vrtovi bujni i istrajni; uporniji
i od travki što se, u grozničavom transu,
razodevaju i mrznu u pukotini asfalta.
I reci još i ovo: ulična cenkanja
i ljudski bofl, ne sablažnjavaju te
kao prodavci i kupci polovnih znanja,
roba što preko ekrana se presipa i bazdi,
a simboli vremena uleću u oči kao pleva.
Pa dobro, pamtiš još okrajke učenih razgovora,
i to što je, kroz sito, spram mesečine,
u vrtovima sablasnim izmucalo vreme.
Al’ sve i da nije tako, svodi se na jedno:
Iscedi sok iz reči – sok,
ili ćuti.
VIŠE RUMENILA NEGO IZVESNOSTI
Jednom ćemo saznati kako su
nestvarna, a ipak uporna, bila leta.
Koliko je prerušavanja podneo
puzavi žbun ruže, koliko je
simetričnih a lažnih upozorenja
slalo usamljeno staklo
na izlogu seoske radnje.
Dani su bili vreli, kao sezonska bolest.
Hladeći se, stvarnost je oticala
negde mimo ljudi i stvari.
Bejaše je sve manje.
Pitasmo se: koliko zapravo grama leta
može da začini suštinu prolaznosti,
sam život?
U zamenu za važne odgovore,
naučismo da se iza zalazaka sunca
skriva više rumenila nego izvesnosti.
Da se vremena smenjivahu brzinom treptaja,
dok opčinjeni slušasmo priče o njima.
Ima li pravde u tome da sve
što dotakosmo postade reč,
što se poezija ne odriče
čak ni letnje prehlade?
NEZNANJE
po Jovanu Hristiću
Niko mi nije rekao da patnja boli.
Nisam se pitao kome su namenjeni
dani strepnje i nespokojstva.
Nisam pretraživao police
s knjigama da saznam
da li je pravičnost
samo jedna od slatkih obmana
na koju se naslanja život.
Nije mi bilo rečeno
da se čestice ljubavi
usitnjavaju pri pokušaju
da se sastave.
Posekotine na telu previjane su
na licu mesta, bol je trajao kratko,
nije bilo potrebe da se objašnjava bilo šta.
Bolest je bila nepodnošljivi teret za druge.
Mirno sam živeo.
Trebalo je da se dogodi nešto
za čim sam žudeo celog života.
Dogodilo se ono što
razvejava san i budi me svake noći,
podsećajući me da sam živ.
ZAVRŠILO SE ILI POČELO
Goranu Petroviću
Da li se nešto tek
završilo, ili je počelo?
Pesnici i filozofi
dugo bi se prepirali
postoji li od toga veća tajna.
Ali razmena između januarskog dana
i božanske svetlosti je obavljena.
Život je u žurbi
presvukao kostim
i odjurio dalje.
Sada treba pronaći kutak
u prepunoj sali biblioteke,
pod svodovima od
izbrušenih oblaka,
i sve knjige napisati ispočetka.
Novim jezikom ispričati
šta je, zapravo, bio život.
Možda neodređenog
trajanja jedan dan.
Ili karta za putovanje
u sva vremena.
Ne mogu da sudim jer ne znam,
samo nagađam u rastrojstvu
zimske večeri.
Onaj ko je otputovao beskrajno daleko
sa sobom je poneo i to znanje.
RADUJ SE
Ne čuju se koraci,
ali sustižu te i
opkoljavaju teški dani,
zato što si umešan
rođenjem u njihove poslove
obavijene tajnom,
što si istinski živeo
i ne prestaješ
da pevaš o tome.
Ne podleži njihovim
obmanama, raduj se,
pevaj na svim dijalektima
svelosti što probija
opnu besanih noći.
Zaboravljajući izgorele
hramove i potonule brodove,
radovala bi se i stoleća
s još neosušenim suzama,
da mogu da se vrate.
Drozd peva u šumi
kao da nikada nisu postojali
trenuci i razdoblja tuge,
podvlačeći visokim
deonicama geslo
da treba podneti sve
i radovati se svemu.
~
BELEŠKA O PESNIKU
Tomislav Marinković je rođen 1949. godine u Lipolistu kod Šapca.
Objavio je knjige pesama: Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanja kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme (u 111. Kolu Srpske književne zadruge, 2019), Duge senke iza trenutka (izabrane pesme, 2021), Šta o nama misle anđeli (2024).
Tomislav Marinković je objavio i knjigu priča Putovanje u orahovoj ljusci (2017). Priredio je knjigu Pisac u vrtu (2016), najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu.
Dobitnik je nekih od najznačajnijih pesničkih nagrada: Branko Miljković, Vasko Popa, Miroslav Antić, Zaplanjski Orfej, Zmajeva nagrada, Stevan Raičković, kao i Disove nagrade i Nagrade Desanka Maksimović – za ukupno pesničko delo.
Njegova poezija prevedena je na više stranih jezika.
Preminuo je 8. avgusta 2025. godine.
