Aleksandar Ristović napustio nas je na današnji dan 1994. godine. Pesme u ovom izboru objavljene su u knjizi Ime prirode (Bagdala, 1962):
KAKO GOVORI SUNCE
Slike koje su me uzbudile iščezavaju
ustupivši mesto nepoznatom razumu,
zemlja gde sam sedeo ovoga leta čitajući
ponovo mi omogućava da sanjarim i umrem
Knjige zagonetne sadržine kao smrt
dok šetam ojađen u pomračenom drveću.
Tvoja šaka u njenom tajanstvenom životu
dotiče baš onaj tren gde je istina oivičena srcem.
Miris drveća blag i sladak,
sanjarenje uveče prijatno a doba leta nemoguće
(Vraćah se iz polja dok je sve u meni govorilo
da sam ja ta ruža u tvojoj sobi, oče.)
Užasno putovanje i povratak,
mašta sasvim iznenada svedena na nulu,
pesme unete u beležnicu. O doba! O mudrost!
Strpljenje kome te predajem da bih te sagledao.
DETINJSTVO
II
Vreme je proteklo. Ali evo nas kod kuće
nad knjigama kao pre dvadeset godina.
Marija sanjari pri svetlosti lampe. Jedan
bezazleni dečak dodiruje okno.
Otvaraju se vrata i dedin štap na stepeništu
uteruje mi u glavu strašne misli. Jabuke
u bašti sve brže padaju i drhte
mališani zatvoreni iza velikih prozora.
Tada majka uđe uzbuđena i reče nam
da su anđeli prevrnuli čabar pun kišnice.
Zora osvetljava pola zasejana pasuljem
i krik ptica podiže se iznad crne zemlje.
Nepogode tog leta učestaše. Vojnici
spavahu po krčmama, u divljoj jaruzi.
Plavičasti konji lebdeli su u vazduhu
i trube povremeno označavahu prekid paljbe.
Baka je prošla ceo vrt i evo je
gde se zaustavlja na tri koraka od zida.
Mrak obuhvata levu stranu kuće i svuda
u krugu u nežnoj zemlji vide se kosturi.
Oni koje smo očekivali ne dođoše
ni te ni idućih godina. Nikada
ne pojaviše se slike brze i nemoguće,
čitav život beše to nemo osluškivanje koraka.
HOĆU DA BUDEM
Jednoga dana napustiću ovaj strašni život
i otići na selo među plavim brežuljcima.
Godišnja doba smenjivaće se u kući koju budem izabrao
za sebe i svoju porodicu i domaće životinje.
Ratovi će se događati izvan nas
i ljudi umirati u sveže iskopanim rovovima.
Nećemo ih videti sem ako to budu ranjenici
il čete izgladnelih koje svrate za hleb i vodu.
Sve će teći određenim redom kao u praistoriji
deca će jecati na pragu a zlatni petlovi oriti se u dvorištu
Vreme čistih boja opažaćemo čistim očima
mi mirni ljudi zatvoreni u srcu neprikosnovene idile.
Osluškivaćemo u noći grmljavinu oblaka
i škripu drveća koje se muči i umire
Biće to jedini strah koji možemo osetiti
strah pred nikad naučenim pojavama Prirode.
BLAGA JESEN
Ja neću videti vašu smrt, ženo i deco,
moj psu, konju, ptice na mom krovu.
Kako sam daleko otišao. Nemoguće je
da se vratim još jednom među vas, prijatelji.
Jedna misao udaljuje me i čini
da spavam pod nebom okružen noćnim glasovima.
Druga mi pokazuje put ka domu da često
pun sumnje ležim u drveću otvorenih očiju.
Ja neću videti vašu smrt, roditelji moji,
onaj dan u kome ćete se uzimati opet za ruke
šaputati jedno drugom, hladiti čelo
ili bojati se bilo čega iza otvorenih vrata.
Kako daleko odoh jedne blage večeri
ljuljajući se u struku, naizgled spokojan.
Ja imam razloga za ovu ljubav, opravdanja
za ovu svetlost u stvarima bliskim i dalekim.
ZEMLJA
Polja koja se okreću (anđeo
zatvoren u kutiji.)
Pesme koje sam tražio
zaboravljajući na život.
Jecanjem, krhotinama
kricima, olujom i svetlošću
rukama i nežnim prilaženjem
ružom, njenim pupoljkom i istinom.
Godišnjim dobima, strahom
snegom koji se topi u šaci
knjigama, poznavanjem, snom
prijateljima i njihovom smrću.
Čitka strana sunca,
usnuli pod strašnim drvećem
Bačeno plavetnilo,
žena koja ustaje da me dotakne.
~
BELEŠKA O PESNIKU
Aleksandar Ristović je rođen 1933. godine u Čačku. Radio je kao profesor u Čačanskoj gimnaziji, urednik u izdavačkoj kući Mlado pokolenje u Beogradu, a potom, do smrti, kao urednik u izdavačkoj kući Nolit, gde je uređivao edicije Moja knjiga i ediciju za savremenu srpsku poeziju.
Autor je brojnih zbirki poezije: Sunce jedne sezone (1959), Ime prirode (1962), Drveće i svetlost unaokolo (1964), Venčanja (1966), Tekstovi (1969), Pisma sanjalici (1970), O putovanju i smrti (1976), Ta poezija (1979), Ulog na senke (1981), Nigde nikog (1982), Gore i dole (1983), Dnevne i noćne slike (1984), Slepa kuća i vidoviti stanari (1988), Lak kao pero (1988), Platno (1989), Praznik lude (1990), Hladna trava (1994), Kost i koža (1995), Pesme (1984–1994, 1995), Svetiljka za Žan Žak Rusoa (1995). Neki dečak (1995) Mirisi i glasovi (Izabrane pesme, priredio Pavle Zorić, Srpska književna zadruga, 1995), Semenka pod jezikom (Izabrane pesme, priredila Tanja Kragujević, Agora, 2014.) Njegove knjige pesama prevedene su na engleski i slovenački jezik.
Aleksandar Ristović je objavio i roman Trčeći pod drvećem (1970), kao i zbirku eseja Mali eseji (1995). Prevodio je dela sa francuskog jezika.
Dobitnik je Nolitove nagrade, Zmajeve nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade Branko Miljković i Disove nagrade.
