Pa ipak, srešćemo se i rastati i opet sresti –
Tamo gde se pokojnici sreću: na usnama živih.
Samjuel Batler
Otići ćemo jednom iz ovoga grada,
ali, u neko vetrovito jutro,
stajaćemo opet ovde misleći da smo to mi,
da smo se, napokon, domogli obala Grčke.
Ovde, gde jecaj ne postoji, i gde je tuga satkana od kiše
(nešto manje od lišća), gde je sreća nemati ništa,
do sopstvenu senku, ne želeti, ne sećati se.
Biti lišaj na steni koja ne pamti, školjka koja se otvara,
sporo kao srce, da bi mogla da uđeš, ti, lepa moja dragano,
što s leptirima u kosi prolaziš uskom
kamenom ulicom do mora.
Kuda odlaze ostrva kad padne veče? Otkuda to stižu,
u zoru, kad na videlo dana iznosiš svoje malo, nežno
stopalo? Čemu suze, ako ih lako sušiš, vetre?
Maslina na kiši, jedino je čega želim da se sećam.
To, kako ona gubi lišće, tako ja gubim dane.
Njeni mali, sočni, prezreli plodovi nikad nisu
tako gorki kao sumrak koji je ovde uvek pomalo
ljubičast, kao u Aleksandriji.
Tamo gde ću te odvesti, tamo će naše oči, ruke, tela,
naši živi poljupci, postati zemlja koja nas hrani,
zemlja, koja na kraju, samo uzima ono što je njeno.
U Budvi, leto–jesen 1998.
*Ova lepa pesma osvanula je u Mijovoj poslednjoj za života objavljenoj knjizi O stvarima koje je Homer propustio.
~
~
Grčka je suza u oku koja večito blista, Kavafise!Plačem kad idem iz Grčke zato što odlazim;plačem kad idem u Grčku jer znam da ću otići.Miodrag Mijo Raičević
