More bez pene, savršena jesen
Nagnuta lepa nad ponor vedrine,
Kristal od guste vatre, voćnog mesa
I lake zemlje što upije kišu;
I smrt što biće opet samo dokaz
Lepote što je slabija od sebe.
Proveri svaki metak ove svesti
Što će da puca u svoje postanje:
Ubija onaj lažni. Vrtovima
Ne treba razlog, a smrt im ga nađe.
No smrt će opet biti samo dokaz
Lepote što je slabija od sebe.
Taj sat u zreloj smoli ćilibara
Do dna zaliven gustom ravnotežom
Ko grozd je pijan od svoje slatkoće,
A ne podnese oblik svoga sjaja;
I smrt će opet biti samo dokaz
Lepote što je slabija od sebe.
Zvezde su uvek sporije od noći
Kada se vazduh ozveri u vetar,
I ljubavnici sporiji od krvi
Koja ih puni budućim pepelom,
I svaka smrt je uvek samo dokaz
Lepote što je slabija od sebe.
Proveri svaki metak te tišine
Koja te strelja iz sećanja. Nađi
Ukus te munje, gustoću tog zvuka,
Da saznaš: jeste, to je bilo lepo.
Jer svaka smrt je uvek bila dokaz
Lepote što je slabija od sebe.
Ko pamti, lepše nestaje. Ta jesen
Već rastura se jer je savršena;
No izvan sluha već nastaje ptica
I iza vida već počinju zvezde,
I svaka smrt je uvek samo dokaz
Lepote što je slabija od sebe.
