U oštro podne
Ptice su mi pojele vazduh kljunovima
u oštro podne suncu narastu vrući zubi
u krv i u meso mi se uvlači
kroz pukotine se nazire propast Kartagine
koža na vršcima prstiju počinje da boli
hodamo visoko uzdižući glave
Dan se lomi pred nama
svaka ima svoju polovinu
mi smo jedna drugoj
i svani mi i smrkni mi
jutro je kamen spoticanja
ko si ti u kosti u kosi i iza lica
ko nas to poklanja jeziku gladnog dana
komšiluku smo zalogaj u ustima
koštici smo oglodano meso
vremenu smo pojedeni sati
Još traje vjetar svečanih mimohoda
još su čempresi nježno zanjihani
i idilični prizori kriju od nas
kako će brzo stići propast
sa televizije glas voditelja proriče
nove poplave nestašice i bolesti
ljudi bezobrazno zagledaju jedni drugima u lica
tražeći po njima slabost žrtve koju bi rado
gurnuli u usta alavim bogovima
Nema samilosti među ljudima
samo među životinjama
kažeš dok otresaš mačije dlake sa crnih hlača
Kada su osvajači nahrupili u Kartaginu
ljudi su prodani u roblje
zemlja je preorana i posuta solju
da ništa ne niče
Možeš li zamisliti kako se
po ovako vrelom danu svjetlucala zemlja
podno bedema
kao znoj na našoj koži
Ne očekuj samilost
U oštro podne suncu narastu vrući zubi
ptice su mi pojele vazduh kljunovima
pod noktima me peče slana zemlja Kartagine
ni u tebi kao ni u drugim osvajačima
nije bilo samilosti
Peče
Nemaš odavde kud kad ovaj zvizdan upeče
kada te sabije pod ploču
kada ti zguli kožu
kada te bole kosti i travka
i zamka koju si ptici postavio
i njena kost meka dok puca sada u tvojoj odzvanja
Ulovljen sam kažeš
i nebom i zemljom i nasiljem njihovim nad nama
da mame oči da krive kičmu
da dižu da lome da stišću da jedu
da mislimo da ćemo gore a dolje nas gura
ona sila u koju zurimo
dok sunce izlazi i dok dan još rasparan nije
(znaš kako ovdje peče kćeri)
mislio sam da bolji možemo biti ljudi
u dolini dolje niz cestu
ona bratova zemlja oko koje smo se tukli
u draču i u zmije je srasla
a brat svašta
ni njega više nema
samo ta zemlja što nas posprema kao majka
peče
sve nas je sunce prevarilo
i nigdje više obećanja i žeđi i čežnje i maštanja
za ovu mrvu spaljene njive
i šaku vode u škrapama
Padaće
Padaće kažeš
sabij mi se pod rebrima
nijedne riječi viška
jugo je
mokra sam
moja žena je velika hrid
na otoku
kojoj ližem so sa butina
i sve je golo
a kapi sitno drobe vrijeme
ubrzavaš
niz strminu kišo
u špilje gladne liješ
i ideš za mnom gdje god krenem
vrleti moja nenaseljiva
skršile smo se
u krilu rastući jedna drugoj
rascijepilo se nebo na pola
padaće
Knjigu pesama Zmijštak objavila je IK Arhipelag 2022. godine.
Biografija:
Tanja Stupar Trifunović (Zadar, 1977), pesnikinja, pripovedačica, romansijerka. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci, Odsek za srpski jezik i književnost.
Do sada je objavila pet knjiga poezije, knjigu priča i dva romana. Njene knjige prevedene su na mnoge jezike: engleski, španski, bugarski, mađarski, nemački, poljski, slovenački, makedonski, češki, danski i francuski.
Knjiga O čemu misle varvari dok doručkuju osvojila je nagradu UniCredit banke za najbolju knjigu objavljenu u BiH 2007/2008. godine i bila je u užem izboru za književnu nagradu za Istočnu i Jugoistočnu Evropu (CEE Literature Award).
Knjiga pesama Glavni junak je čovjek koji se zaljubljuje u nesreću ponela je prestižnu Nagradu „Fra Grgo Martić” za najbolju knjigu poezije (2009). Roman Satovi u majčinoj sobi dobio je Nagradu Evropske unije za književnost (EUPL) 2016. Knjiga pesama Razmnožavanje domaćih životinja ovenčana je nagradom „Milica Stojadinović Srpkinja” za najbolju knjigu poezije ženskog autora pisanu na srpskom jeziku (2018). Roman Otkako sam kupila labuda dobio je Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret” (2019).
