LEPA SMRT! Berto Tolentino se bavio razrešenjem pitanja dovoljne dubine vitraža do samog samrtnog časa u onom malom gradu sa slovenske strane Adrijatika, poslujući oko nevelikog ali veoma zahtevnog prozora u jednoj skromnoj crkvi.
Ne, nije prerezao vratne žile ili vene na unutrašnjoj strani podlaktice. Posekao se, isekao je jagodice prstiju uporno pokušavajući da umetne poslednje parče stakla koje na predviđeno mesto nikako nije htelo da ulegne…
Nije odustajao, pogotovo dok nije osećao bol, ne obazirući se na to što krv lipti iz jagodica palca desne šake… Pa iz kažiprsta leve šake… Zatim iz trećeg, srednjeg prsta desne šake… Nije prestajao da okreće i okreće taj oštar, poslednji komad stakla po rukama, dok je krv iz svih njegovih prstiju iskapavala, čineći lokvu u kojoj je već šljapkao bosim stopalima… Inače je uvek radio bos, želeći da oseti koliko se toplina sunca dugo drži na mermernom podu ispod samog prozora pre i posle postavljanja vitraža… Nije prestajao da posluje oko vitraža ni kada je sasvim izranjavao i obe udlanice… Nije prestajao ni kad je osetio kako se bol duboko urezao u njegove dlanove, pa se pruža, ujedno raste, a ni onda kad više nije osećao sopstvene prste, sopstvene šake, sopstvene ruke do laktova, do ramena, ključne kosti… Nije odustajao, prevrtao je i prevrtao to poslednje parče stakla po dlanovima, iznova i iznova se povređujući, rešen da ga namesti, kao poslednje u vitraž smesti! Gubio je krv, ali nije odustajao! Osećao je da mu se vrti u glavi, da će stojeći da zaspi… Ipak, nije odustajao! Taj crkveni prozor nije bio velik, ali je bio zahtevan, složen, a on je obećao da će da ga napravi upravo onako kako ga je zamislio i lane opisao naručiocu, u sličan letnji dan, kao okupan Božjom svetlošću… Na kraju krajeva, želeo je da napravi vitraž ne samo onako kako se to od njega očekivalo već kako to on od samog sebe očekuje…
I, najzad je, ujedno i sav krvav i izgubivši gotovo svu krv, umetnuo staklo! Imao je toliko snage da jedan sunđer potopi u obližnju vedricu vode i sa vitraža obriše tragove krvi! Tu je gužvicu neprestano držao pri ruci, smatrao je nedopustivim da se na vitražu, kada prosine, vide otisci ljudskih prstiju. Govorio je pomoćnicima: „Uvek se trudite da imate tu jednu gužvicu sunđera i da ostavite što manje tragova. Sve treba da deluje kao da je nastalo samo od sebe. Ne znam zašto čovek ima potrebu da toliko prepipava ceo svet. Možda bi ipak trebalo ponešto ostaviti i nedirnutim!”
I imao je toliko snage da se malo razmakne i kroz prozor pogleda, rekavši: „Nije loše! Lepa smrt!”
Tada je klonuo. Nije pao, nije se onesvestio, samo je kleknuo, pa se ispod prozora sklupčao, kao da će da zaspi… Ali nije zaspao, još neko vreme je buncao, povremeno trzajući nogama…
Kada je jedan pomoćnik slučajno ušao u crkvu – Berto Tolentino, zvani Atentino, imao je još malo živosti da progovori: „U dobar čas si došao, sam Bog te je poslao… Izađi napolje, reci mi, kakav je spolja? Gledano iznutra, mislim da sam upravo napravio svoj najlepši vitraž… Nema naročitu visinu, ni širinu… Ali ima dubinu. Čak mnogo veću nego što se odavde da videti…”
I poslednje što je rekao, uz setan osmeh tonući u večni san, glasilo je: „Zadovoljan sam. Delimično. Budi ljubazan, umoran sam, nemoj da me budiš, malo ću da otpočinem…”
Zapravo, poslednje što je pomoćnik prignut uz usne majstora uistinu mogao da razazna bilo je: „Možeš li da mi kažeš: odakle najednom oko mene ovolika krv?! Da se nisam posekao kako kakav početnik?!”
~
U sećanje na velikog pisca Gorana Petrovića, objavili smo odlomak iz romana Papir kako bismo se još jednom odenuli njegovim književnim ruhom. Pored toga, ovaj odlomak smatramo važnom uporišnom tačkom za razumevanje i sagledavanje njegove celokupne poetike, ali i piščevog odnosa prema stvaranju, odnosno umetnosti.
