ČOVEK PEVA POSLE RATA
Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i bog, i čovek, i rov!
A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov –
i nemam volje – il’ nemam snage – da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagib’o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
ali je danas znam!
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose –
ostalo vam na čast!
NAŠA LjUBAV
Naša je ljubav: život cvetnih polja,
kad se otope pokrivači snega,
i mirisna mladim zelenim žitom,
i tamjanom trokrilnih bogomolja.
Naša je ljubav: ružičaste nade,
blage i nežne, bez bunovnih noći,
kao kad u majskom predvečerju
slavuj peva tihe serenade.
Naša je ljubav: ogolelo granje,
i plava magla što nas obavija,
i žuti listak – bolesno siroče.
Naša je ljubav tiho umiranje.
PESMA ROBA U PODNE
Peva u podne tamni rob
sa tihom setom:
– Sve me svakog dana daska više seče,
i sve mi je manje odmora,
i sve mi svakog dana kosti strašnije zveče;
vidim da ću sa ovom čežnjom za svetom,
i za zrakom, i za majkom,
pasti u Crno, kad dođe Smena.
Sada je podne. U toplom zraku lete
velike žene i male midinete
na ručak; i smeju se potom,
i žive čudnim, slobodnim životom,
a ja sam bled, kukavan rob.
Sada se svuda gase kandila,
i zvone poslednji amini…
Devojke poklapaju pisaće strojeve
na kojima su kucale satima,
i polaze;
mladići ih čekaju pred vratima,
i o budućnosti bezbrižno snove snuju,
jer misle da će se skoro uzeti.
Samo kupljeni kovači kuju, kuju, kuju
lance… lance…
za nas, za žive brojeve
od jednog do dvesta,
koji moramo sutra nestati,
da drugima pravimo mesta…
Sa tihom setom
peva u podne tamni rob.
*Pesme su preuzete iz novog izdanja izabranih pesama Čovek peva posle rata Dušana Vasiljeva (Vulkan, 2024), objavljenog povodom stogodišnjice njegove smrti.
Biografija
Dušan Vasiljev je rođen 19. jula 1900. godine u Velikoj Kikindi. U osmoj godini je ostao bez majke. Godine 1911. preselio se sa porodicom i maćehom u Temišvar.
Bio je najstariji od šestoro dece, te je zbog očevog odlaska na ruski front preuzeo brigu o braći i sestrama. To ga nije sprečilo da upiše prvi razred Učiteljske škole i da obavlja različite poslove kako bi izdržavao porodicu. U međuvremenu je počeo da piše i prevodi sa srpskog na mađarski jezik, kao i sa nemačkog i mađarskog na srpski, ali ratne godine su prekinule njegov stvaralački zamah.
Dušan Vasiljev se kao vojnik obreo na italijanskom frontu 1918. godine. Iz rata se vratio sa malarijom i bolesnim plućima. Uprkos tome, kratko je boravio u Beogradu i nastojao je da učestvuje u tadašnjem književnom životu. Prilike su bile takve da je morao da se vrati u Čenej. Posle odsluženja vojnog roka i još dva učešća u ratu, završio je Višu pedagošku školu u Zagrebu. U septembru 1923. godine dobio je posao nastavnika u Kovinu. Samo šest meseci kasnije, 1924. godine, zbog lošeg zdravlja preminuo je u svom rodnom gradu. Tako je Dušan Vasiljev ostao zapamćen kao jedan od onih pesnika koji nije imao priliku da evoluira, ali njegova poezija korespondira sa današnjim čitaocima.
Na OVOM LINKU možete slušati emisiju Gutenbergov odgovor Radio Beograda, posvećenu stogodišnjici smrti Dušana Vasiljeva.
