Kako je april mesec najlepšeg i najznačajnijeg trkačkog događaja – Beogradskog maratona – koji se održava skoro četiri decenije, osvrnuli smo se na knjigu O čemu govorim kad govorim o trčanju Harukija Murakamija. Bilo da ste aktivni trkač, početnik, ili razmišljate o trčanju ali ništa ne preduzimate po tom pitanju – ovo je prava knjiga za vas.
Ukoliko ste aktivni trkač, ova knjiga osvetliće i glavne staze i stranputice vašeg trkačkog života. Ukoliko ste početnik, pronaći ćete u njoj odgovore na mnoga pitanja. Ukoliko samo razmišljate o trčanju i ostajete pasivni, ova knjiga inspirisaće vas da napravite prve trkačke korake. Jedno je sigurno – motivisaće vas bez obzira na to kojoj od navedenih grupa pripadate.
Knjiga O čemu govorim kad govorim o trčanju objavljena je prvi put 2007. godine u Japanu. Inspiraciju za naslov (engl. What I Talk About When I Talk About Running) Haruki Murakami pronašao je u naslovu zbirke priča Rejmonda Karvera – What I Talk About When I Talk About Love. U Srbiji je knjiga O čemu govorim kad govorim o trčanju ugledala svetlost dana 2017. godine (IK Geopoetika, u prevodu Divne Glumac).
Iako je od tada prošlo osam godina, vraćam joj se kad god mi je potrebna dodatna motivacija za trčanje i kad god poželim da o trčanju „razgovaram” sa strastvenim trkačem. Haruki Murakami je dobar sagovornik: govoreći o trčanju, on zapravo govori o svim onim životnim strastima koje čoveka bude i pokreću, čineći da se ponovo oseća živim. Upravo zato, dok sam čitala ovu knjigu, imala sam utisak da sam se srela na stazi sa starim dobrim prijateljem, koji mi posle mnogo trkačkih godina otkriva još mogućih razloga zbog kojih smo tako istrajni i neumorni na stazi, u svim životnim prilikama i svim godišnjim dobima.
Ko god ima višegodišnje trkačko iskustvo, bez obzira na to da li je rekreativno ili profesionalno, pored niza pitanja koje mu postavljaju drugi ljudi, i sam se ponekad zapita: čemu svi ovi istrčani kilometri? Isto se pitao Haruki Murkami, s tim što je on to pitanje formulisao ovako: šta trčanje predstavlja za mene? Odgovori će vas iznenaditi.
Pre svega, trčanje je za njega isto što i pisanje ili bilo koji drugi posao koji istinski voli da radi. Trčanje je usko povezano za motivacijom i postizanjem određenih ciljeva. Postići cilj uvek podrazumeva još jednom pobediti sebe, jer u trčanju postoje samo naši kriterijumi. U jednom od piščevih odgovora zasigurno će se pronaći svaki trkač:
„Ja samo trčim dok trčim. Po pravilu, trčim u praznini. Ili je obrnuto, možda trčim da steknem prazninu. I u tu prazninu se ponekad ušunja neka misao. To je prirodno. Jer u čovekovoj duši ne može da postoji prava praznina. Čovekova psiha nije toliko jaka ni dosledna da bi mogla da podnese pravu prazninu. Hoću da kažem, misli (ideje), koje mi prodiru u psihu dok trčim, samo su podređene toj praznini. To su misli bez sadržaja čiju okosnicu čini praznina.”
Knjiga obuhvata vremenski period od 5. avgusta 2005. godine do 1. oktobra 2006. godine. Sadrži devet poglavlja, predgovor i pogovor. Stil i jezik su sasvim prilagođeni temi, iako su mnogi čitaoci širom sveta upravo to isticali kao manu – naveli su kako su očekivali da ova knjiga ima mnogo veću literarnu vrednost. Meni to nije smetalo, jer je sasvim jasno da je piscu od prve stranice najvažnije da priču o trčanju podeli sa čitaocima u najsirovijem obliku, ne opterećujući se literarizacijom.
I sam pisac u Pogovoru navodi da je ova knjiga nastajala dugo i u delovima – onda kada je imao vremena i priliku da joj se vrati i nastavi da piše. On ju je odredio kao memoarsku prozu. Haruki Murakami ne osvetljava trčanje iz ugla stručnjaka, koji propagiraju trčanje kao zdravu aktivnost. Naprotiv, on otkriva razloge zbog kojih je trčanje njemu važno, ali nastoji i da približi svoje iskustvo od prvih trkačkih dana do ozbiljnih trkačkih podviga na koje se osmelio.
Ja ovde ne zastupam i ne širim stav stav da bi bilo dobro da sada počnemo svi svakoga dana da trčimo da bismo bili zdravi. Samo razmišljam ili, bolje reći, odgovaram sebi na pitanja o tome šta je za mene lično značilo trčanja.
Samerset Mom je jednom napisao da u svakom brijanju leži jedna filozofija. Ponavljajte nešto svakoga dana, neka je i nešto najtričavije, i videćete – rodiće se iz toga neko duboko promišljanje. U potpunosti se slažem s Momom.
Ipak, Haruki Murakami na mnogim mestima izlazi iz okvira trkačke priče, ali i tada je trčanje tema koja određuje dalji smer priče, zato što je za samoga pisca to tačka u kojoj se sustiču sve ostale linije koje čine koordinantni sistem njegovog života. Tako trčanje postaje metafora samoga života, kao i čina pisanja. Zar postojanje nije isto što i neprestano kretanje, pomeranje, prevazilaženje sebe svakoga dana? Upravo o tome govori Haruki Murakami – pronaći se u određenom sportu ili umetnosti omogućava čoveku da spozna sebe iz drugačijeg ugla i da potom pronađe i drugačije mehanizme za preoblikovanje svog unutarnjeg sveta. To je neophodno kako bi čovek napredovao i menjao se.
Rane na duši su uobičajena cena koju čovek mora da plati za svoju autonomiju pred svetom.
Iznenadiće vas to što Haruki Murakami u ovoj knjizi otkriva i svoj unutarnji svet. Deleći sa nama prizore koji čine njegovu svakodnevicu, on se ne libi da piše o svojim osećanjima, onome što ga je mučilo i što ga muči – o tugi, o nerazumevanju sveta i vremena u kojem živi, o gubicima, o potrebi za osamljenošću, ali i o dubokoj spoznaji zasnovanoj na saznanju da je najznačajnije preimućstvo svakoga od nas da budemo ono što jesmo. Jasno je da će nas to ponekad skupo koštati, ali ono što ćemo dobiti ipak jeste najdragocenije – autentičan život.
„Među njima je bio jedan trkač koji je, otkako je počeo da trči, u toku trke uvek u sebi ponavljao rečenicu koju je naučio od svog starijeg brata, takođe trkača. Pain is inveitable. Suffering is optional. To je bila njegova mantra. Teško mi je da na japanski prevedem nijansu u značenju, ali ako baš moram, to bi najjednostavnije bilo ovako: Bol je neizbežan, ali patnja je pitanje izbora (mi odlučujemo). Recimo da u toku trčanja pomislite kako vam je teško i kako ne možete više, teško je realnost koja se ne može izbeći, ali to da ne možemo više u velikoj meri zavisi od nas samih.”
Knjiga O čemu govorim kad govorim o trčanju jeste i priča o upornosti, o snazi volje, kao i o tome da nikada nije kasno da uradite sve ono što istinski želite. Haruki Murakami je počeo da trči u jesen 1982. godine. Tada je imao trideset tri godine. Od tada džogira svakoga dana, svake godine je trčao bar jedan maraton i nebrojeno puta je učestvovao u različitim trkama širom sveta. Uveren je u to da su decenije trčanja osnažile ne samo njegovo telo, već i njegov duh. Istovremeno, za njega je bavljenje sportom način da se stekne i održi dobra fizička kondicija, a samim tim i mogućnost da što duže bude zdrav i piše. Iznad svega, trčanje mu je donelo zadovoljstvo, za koje ističe da ga se nikada ne bi odrekao.
Naposletku, u ovoj knjizi pročitaćete i kako je izgledalo trčanje maratonske staze od Atine do Maratona, usred leta, kao i ultramaraton od sto kilometara. Sve to jesu priče o upornosti, o snazi želje, o zadovoljstvu koje čovek oseti kada još jednom pobedi sebe. Naposletku, ovo je priča o potrebi da se stigne do mesta ka kojem celog života trči onaj koji je prešao bezbroj milja, uloživši svu svoju snagu, savladavši sve prepreke. Tako je i ova priča o trčanju još jedna priča o traženju sebe.
Marija Radić
