DOLINA SPOMENIKA

Ditoma je uplašeno rekla: sada bih se najradije šalila,
humor je tako lep, lebdi nad pojavama bez ikakve težnje!

Robert Muzil, Čovek bez svojstava

 

Mogu do jutra opisivati moju Dolinu Spomenika,
mermer i led na usni, uvlačenje
ledenog sutona u predeo srca i uspomene,

kako bi to rekli pesnici. Dodijalo je da lažem.
Anđelčiće više i ne pitam za zemaljske
poslove i zdravlje, na hoverima

tutnje u statistiku i periferno pamćenje,
smešnije od izliva vikend
ljubavi u polovnom automobilu,

gimnazijskom dvorištu i motelima ukopanim
u dekorativna zelenila. Sve manje
spavam i sve više ličim na oca

u njegovim četrdesetim, ne znam
zašto dokazivati kako veština
prebiva u zaboravu, mir

u ćutnji, ni kome. Do jutra mogu brojati
razuđena povesma na svodu, vikati:
skloništa, skloništa –

kada u vunastoj belini spazim procep,
suznih očiju prateći kako po preciznoj
prognostici teče poslednji interstelarni

„turnir grbavaca, književnost“.

Dušu i revolvere glancam uglavnom
redovno,uvlačeći lišce u grimasu
ili osmeh, sto metara od kuće, na livadi

čekajući da se iz tmine u moj pogled
repatica spusti nametljivo,
naglo kao istorija na mali narod.

 

OSLONAC

Nigde labudova u ledu,
čipksatih pokrova
po nepomičnim jezerima,
prideva sa opravdanom upotrebom –
samo ovaj auto-otpad
iza kuće preostao
iz bivšeg života
i boljih vremena.

Treba pažljivo rasklopiti školjku,
pustiti da ulje oteče,
izbiti šraf, prekinuti sklopku,
spasiti tek neki upotrebljiv deo,

kružnim pokretima iseći ostatak
i nametljivi višak –
gume, plastiku, foliju, platna
predati vatri.

Kako dostojanstveno gori
nekadašnji ponos auto-industrije,

podiže se preko sprženog lišća
kajsija i breskvi,
u crnim stubovima
na koje se oslanja nebo,

onako kako se tih i uredan život
povija ka prikladnoj pesmi,
sav iskrivljen, nagnut
ka osloncu koji ne postoji.

 

BUĐENJE

Svega je sada u izobilju:
svetlosti u prozorima,
latica u ružičnjaku:

tako počinje buđenje.

Nisi hroničar.
Na kraju sokaka
ne čeka te mit
ili zagonetka, već stado
što lenjo promiče poljem
i spušta se
kroz srčani mišić.

Još malo pa će se zanjihati
klatno u zvoniku,

u toplim stajama
pospani heruvimi
dovršiće svoje razgovore.

Razlistaj se:

kao plod košticu –
izbaci u pastoralu
uspomenu, mlaku krv, san.

 

Biografija

Ognjen Petrović rođen je 1981. u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Knjige pesama: Prekid prenosa (2011), Kečevi & Osmice (2011), Potraži na zapadnoj strani (2008), Jesen u vrtoglavici (2020), Noć se spušta za oktavu, niže (2022), Knjiga za nerođene (2023). Knjige proze: Slepi miš i sonate (2020), Novela o nesanici (2023). Sarađivao je sa tridesetak časopisa, zastupljivan u antologijama, generacijskim izborima i drugim zajedničkim publikacijama, nagrađivan je i prevođen. Priredio je i uredio nekolko revijalnih knjiga. Živi i piše u Mladenovcu.
Ognjen Petrović, tri nove pesme
Ognjen Petrović // foto: privatna arhiva