Nikolajevska crkva
Mirna. Uspravna. Kao žižak
Pre nego što se ugasi.
(Bik proboden krstačom mača,
U areni porte.)
Tihost sušta,
Bivša:
Ulazim
U taj kamen
(Kao arsenik u zub.)
I padam na lice,
(Laktove. Kolena.)
Jer hoću da govorim Moj narod
To hoću da kažem Gospode
Moj narod je razapet
Da iskupi,
Da otplati
Svu tu bagru belosvetsku:
Ali ukucan je ukucan,
I tucan ko paprika:
Do semena, do splačine.
Drugima si dao banke i usure:
Nama vatre i poplave.
Drugima vojske i makaze:
Nama omče-kolac-zid,
I bljutave ratne pokliče,
U srca pesnika.
Od kada si se prikazao,
Ne silaziš s očiju:
Sruši
Ovu kuću,
Spali verske časopise,
(Ako ti je do žrtvi i peciva.)
Ali pljuni, pljuni, štrcni
Belu hrskavicu:
U trule kosti mog Naroda.
A Livada kaže
Lišće opada, horizonti se šire.
Ratno Ostrvo
Ko se mlati, ko kolje po njemu:
Gradovi se izmirili,
Vojnici odleteli u vazduh,
(Obešeni o prazne čuturice.)
A krijumčari ikona
Koriste most i šuplje siceve.
Hvala Bogu: Niko
Ikonosno, ko ljubav:
(Oko koje su uvek šanci zavisti.)
Niče, iz sirovog ogledala Dunava,
(Lišeno strategijskog značaja.)
Samodovoljno – obično – grbavo:
Ostrvo,
Ostrvo,
Idi na ostvro.
Jer sve oko nas nudi neki plod
Prvi put:
(Posle je na svim trpezama.)
Idi na ostrvo, ali dublje,
U baste, parcele, leje,
Gde loza, pasulj i paradajz:
Pužu uz šipke od železa,
Uz kvrgave grane,
Uz klinove od plastike:
Al uvek,
(Zakon!)
Uz sebi suprotno seme.
Tu sam saznao zašto me ostavila
Devojka
(I Bog!):
Loza se oko loze ne vije.
Idi na Ostrvo,
Da ne postaneš ostrvo.
A Livada kaže
On nema ništa, uzmi od njega.
Čistilište
To me svako pita. I začudićeš se:
Dugo je najlepše-i-najveće zdanje
U gradu bio: K a r a n t i n.
Može se, ako zagrebeš malter,
(još uvek) iskopati cevanica,
Il rebro graditelja.
Jer, tu je bio zabel
Između podzemlja i zemlje,
Između zemlje i neba.
Tu bi oni,
Koji sajlom Rodopa pođu
(da odbegle očeve nađu)
U Heladu,
I oni iz Jerusalima i Smirne,
Što beže u Poljsku i Nemačku:
(da umnože seme i ametiste)
Uzeli lekove i tačne karte,
I zapucali dalje,
Ali mnogi su i ostali.
I kakva smo samo mešavina bili:
Sloveni… Grci… Germani…
Ugri… Jevreji… Latini… Ah,
Ne znaš ti koliko odora promeni
Glumac,
Dok ne ostane go. I pitaš:
Šta nas je održalo,
Koja kultura… običaji…
Odgovoriću ti:
Karantina više nema (u-nama-je)
Al naučio nas je da ljude
Delimo na zdrave i uboge.
Osim toga, mržnja koja traje,
(ovde je trajala)
Učini da čovek zaboravi: Ko je,
I šta je.
A Livada kaže
Učitelj nikada ne otkriva sve
svojim učenicima. Ako ih voli.
Supruga
P
A
D
A
M
O-u-krevet,
Mekši od košuljica zmija:
Polupani-u-bezbroj ljubavnika,
(Kentauri noktiju, nogu i laktova.)
Što se sudaraju u mraku
I ne srastaju:
U mraku,
Jer
Ljubav je uvek
Silaženje leđima u mrak:
Fulanje niz gelender-svog-Semena.
I sve je tada golo-i-golemo:
Usta šira od polutara,
Uši dublje od bunara.
(Koliki su ti
Samo zubi.)
A ulazak i izlazak
Postaju imena iste žurbe.
***
Kada skeleti zazveče u mesu.
Nos bolje vidi od očiju,
Stomaci se izvrću
Ko rukavice,
Prsti sriču Brajevu azbuku
Kroz kosu što cvili
Pesmu-bez-reči,
I samo
Krici bivaju slova
Onog prapotopskog jezika
Na kome se nežnost
Urla,
Urlajući-priziva,
Prizivajući-stvara, zida, crta:
Kobila, svinja, grbavac,
Šamar i ujedanja.
Između
Pogleda i dodira:
Čas jesmo – čas nismo,
Trenutak smo, samo trenutak, telo:
I to je poraz svake strasti:
Ne-možemo-stalno-
Biti-telo.
***
Ni prazni – ni siti:
Vraćamo se iz tog zagrljaja,
Koji je samo uvećao razlike.
Filipika gordih
Pre nego što ispijemo sve otrove, i obesimo se:
U Gradskom parku, još ovo da ti kažemo
pa da nas nema, pa da nas kao oblutke
prostranog svetla, zavitlaju niz reku, da
potonemo sporo, kao kap krvave žive, niz
ono rebro, nazvano mnogim imenima, u mulj:
Da budemo sedefno uvo, tvrdo uvo na sve što
će se zbiti.
Još samo ovo o budžaku-nad-budžacima, gde pesma
gnjili, i neimar cvili; gde svirep je narod,
mutan liman, nebo nisko, zvezde na uši uđu,
na nos iziđu, a u bunare kad meteor padne:
Izvade kost i ćupove.
Još samo ovo o precima što se hvale potomcima,
da je ovuda mnogi prošao i kule zidao:
A ko je, a šta je ostalo? Deset crkvi, znak
lojalnosti pobožnim ambasadorima, gomila
pustih kuća bez svrhe i namene, banke, teleksi,
i stotine preobraženih glasova u laveže
koji skitaju i laju u oluke: Poštujući, i
prizivajući, a ne znajući ni koga, ni šta.
I čude se onima što silaze s planina, danas kada
cvetaju gladi i umetnosti, čude se onim
poslednjima, što niz planinčine silaze,
menjajući međusobno košulje, ruzmarin,
poljupce i sir, kada se sretnu, i kažu:
Taj običaj je star. To je stari običaj.
Pa ko su onda naša braća i sinovi, i ko smo svi mi,
ovde, u lovu na sadašnjost? Skupa: Samo da
otimamo novce jedni od drugih, ugalj, žuč,
grobnice: Ko su naša braća i sinovi, od
ovih ovde, okupljenih oko teleksa, koji
godinama ne otkucava, ni jednu vest, već samo
prazno zvrji, kao lafet, s kog su upravo
odneli mrtvaca.
A Livada kaže
Teže je sazdati srušene hromine,
nego novu kuću.
I kaže
Pomeri nogu, lek je pod cipelom.
~
// Raša Livada, Karantin, Beograd: Prosveta, 1977.
Biografija
Raša Livada bio je srpski književnik, prevodilac i izdavač. Rođen je 1948. godine u Subotici. Osnovnu školu završio je u Zemunu, zatim je u Sremskim Karlovcima pohađao Učiteljsku školu.
Godine 1985. osnovao je Književno društvo Pismo, kao i istoimeni časopis za savremenu svetsku književnost. U saradnji sa Maticom srpskom osnovao je i uređivao istoimenu biblioteku.
Objavio je tri knjige pesama: Poprskan znojem kazaljki (1969), Atlantida (1972), Karantin (1977). Njegove pesme prevedene su na više od dvadeset svetskih jezika.
Raša Livada je svojim prevodilačkim radom zadužio mnoge generacije ljubitelja poezije – prevodio je poeziju T. S. Eliota, Jahude Amihaja, Roberta Grejvsa, Huana Himenesa i V. S. Mervina.
Dobitnik je sledećih nagrada: Brankova nagrada – za knjigu pesama Poprskan znojem kazaljki, Nagrada Milan Rakić – za knjigu pesama Karantin, Nagrada Jeremija Živanović, Nagrada Zlatni beočug.
Preminuo je u Beogradu 2007. godine.
