Pošta Sekstu Properciju (VII) Ezre Paunda objavljena je u knjizi Pesme (Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1975)

VII
Ja srećan, noć, noć bleštava;
Ložnica usrećena od dugih mojih naslada;
Koliko reči prosutih pri svetlu obilnih sveća;
Koliko okršaja kad pogasismo svetla;
Čas je golim dojkama nasrtala na mene,
Tuniku odbacivši;
Čas bi mi očne kapke, mrtve od umora, otvarala
Usnama svojim; usta joj govorahu pritom:
Lenštino!

Pa u koliko položaja, s rukama što svud su stizale,
Koliko poljubaca preopširnih, koliko na usnama mojim.
„Ne pretvaraj Veneru u slepo komešanje,
Oči su vodiči ljubavi,
Paris se dočepa Jelene kad je gola izlazila
iz Menelajeve postelje,
Endimionovo telo, sjajan mamac za Dijanu”,
― bar tako predanje kaže.

I dok nam se životi prepliću, naparimo oči
ljubavlju;
Jer duga noć nad tobom se nadnosi
i dan za kojim dan ne dolazi.
Neka nas bogovi okuju lancima
koje neće nijedan raskovati dan.

Budala li je ko bi ljubavnom ludovanju da odredi granice,
Jer pre će sunce projezditi na crnim paripima,
na vrbi grožđe roditi,
I pre će reka ka izvoru poteći
No što će se ljubav urazumiti,
Pre će ribe zaplivati po suvim virovima.
Ne, dokle god se može, nek traje života plod.

Sa suvih venaca padaju latice cvetova,
od njinih stabljika pletu se korpe,
Danas dišemo punim plućima ljubavi,
a sutra sudba vrata za nama zatvara

Iako sve svoje poljupce daješ
premalo je to opet.

Niti na drugog mogu da prenesem svoju muku,
Mrtav ću biti njen,
Dadne li mi još ovakvih noći, duge će biti
godine života moga,
Podari li mi ih mnogo,
tada već biću bog.

Preveo: Milovan Danojlić