Povodom 110 godina od objavljivanja Saputnika i Pisama iz Norveške Isidore Sekulić, Vulkan izdavaštvo objavilo je ove knjige u novom ruhu. Obeležavanje stodesetogodišnjice i rođendan Isidore Sekulić bili su povod za razgovor o našoj velikoj književnici. Prepuna knjižara Vulkan i strpljiva publika, koja je pratila razgovor do samoga kraja večeri, potvrdili su da glas Isidore Sekulić i danas snažno odjekuje.
O njenom književnom stvaralaštvu govorili su vrsni poznavaoci srpske književnosti – profesor Jovan Delić i profesor Predrag Petrović. Razgovor je moderirala Marija Radić, urednica srpske književnosti u Vulkan izdavaštvu. Ona je priredila Saputnike i Pisma iz Norveške u okviru edicije Tragovi, posvećene klasicima srpske književnosti. Predgovor ovom izdanju napisao je profesor Jovan Delić.
Na samom početku Marija Radić istakla je da su njena namera i ideja bile da se novim izdanjem prvih knjiga Isidore Sekulić obeleži stodesetogodišnjica njihovog prvog objavljivanja, ali i da se podstaknu nova čitanja, nova tumačenja i novi razgovori o delu i liku jedne od najznačajnijih srpskih književnica.
„Važno je da se sećamo stožera naše kulture, jer kako je rekao Josif Brodski – pamtiti znači ponovo uspostavljati bliskost. Isidorina dela u novom ruhu i ovo književno veče za mene predstavljaju vraćanje duga književnici koja je svima nama ostavila veliki zalog za budućnost: svojim radom, sveukupnim zalaganjem u našoj kulturi, kao i umetničkom doslednošću”, rekla je Marija Radić.
Govoreći o priređivanju ove dve knjige, navela je da je taj deo posla zahtevao mnogo rada, truda i posvećenosti: „To sam shvatila kada sam prikupila nekoliko različitih izdanja Isidorinih knjiga. U svakom od njih pronašla sam iste greške. Dakle, svih prethodnih godina obe knjige su samo preštampavane. Kritičko izdanje, naravno, ne postoji. Ali sve to me nije obeshrabrilo, naprotiv, sve pogreške i omaške su sada ispravljene, i sve su navedene na kraju knjige. Saputnike i Pisma iz Norveške objavili smo u okviru jednog izdanja, kao što je to uradila IK Prosveta u Sabranim delima Isidore Sekulić, iz 1951. godine, za vreme njenoga života”.
Ovo književno veče održano je 22. februara i zbog toga što je to mesec Isidorinog rođenja – ona je rođena 16. februara 1877. godine. Kako se ove godine tog datuma obeležavao Dan državnosti, književno veče posvećeno Isidori održano je 22. februara, na dan rođenja Danila Kiša. Naravno, za to postoji važan i simboličan povod – u poetici Isidore Sekulić i Danila Kiša uočljive su srodnosti, na koje je profesor Jovan Delić ukazao i u predgovoru ove knjige i u svom izlaganju.
„Kiš je Isidoru Sekulić birao u svoju tradiciju, među svega pet-šest pisaca iz srpske, odnosno među sedam-osam iz jugoslovenske književnosti. Taj je izbor, dakako, izbor po srodnosti: od lirizacije i ritmizacije proze do fragmentarnosti. Naravno, ne smemo zaboraviti i subjektivni osećaj usamljenosti, kao i melanholični doživljaj prolaznosti”, naveo je Jovan Delić.
Predrag Petrović rekao je da je Isidora Sekulić bila izuzetna pojava na književnoj sceni u vremenu u kojem se položaj žena u književnosti nije toliko uvažavao, ali da je danas možemo svrstati u red naših najznačajnijih pisaca – poput Ive Andrića, Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića.
On je govorio o njenom stvaralaštvu u okviru konteksta srpske književnosti XX veka i tom prilikom istakao je da je njena književnost donela zaokret od moderne ka avangardi: „Iako Saputnici i Pisma iz Norveške nisu dobili zasluženu pažnju tih godina kada su objavljeni – pre svega zbog društveno-istorijskih prilika toga vremena – bilo je sasvim jasno da je reč o novom i drugačijem senzibilitetu u odnosu na tadašnju prozu srpske moderne. Isidora Sekulić je bila bliža idejama avangarde”.
Govoreći o Pismima iz Norveške, Predrag Petrović je kazao da je Isidora Sekulić osetila nešto izuzetno važno za savremenog čoveka i da je potom to transponovala u svoj umetnički svet, odnosno tekst: „Susret sa Severom Isidora Sekulić predstavila je kao strašno suočenje čoveka sa samim sobom – usled svih nevolja i nedaća koje se otkrivaju u borbi severnih mora, hladnih fjordova, pustih norveških predela”. To se jasno vidi u njenom doživljaju Norveške: „Sever je strašan i veličanstven” zapisala je Isidora Sekulić na stranicama ove knjige.
Iako nas od nje deli ceo jedan vek, ona je uspela ne samo u tome da prikaže kako izgleda Norveška, sa svim običajima i kulturom u najširem smislu te reči, već i da dočara svu njenu surovost, odnosno teški život severnjaka. To je potvrdio i Predrag Petrović, ukazujući na to da je u našem veku norveški pisac Karl Uve Knausgor svoje šestotomno autofikcijsko delo naslovio upravo kao Moja borba. Nije li to još jedan pokazatelj da je Isidora Sekulić u Pismima iz Norveške iznedrila ono što je univerzalno u sveopštem ljudskom iskustvu?
Jedan segment ovog razgovora bio je posvećen i razvoju putopisa u srpskoj književnosti. Profesor Jovan Delić i profesor Predrag Petrović osvrnuli su se na prošli vek i istakli su neke od naših najznačajnijih putopisaca – Ljubomira Nenadovića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića. Jovan Delić je ukazao na to da začetke putopisne forme možemo pronaći u srednjovekovnim književnim žanrovima, kao i da srpska književnost počinje velikim putovanjem – bekstvom Rastka Nemanjića iz Rasa na Svetu Goru.
Međutim, želja za putovanjima u daleka prostranstva obeležila je i srpsku književnost XX veka. Očito je da su burna vremena jedan od razloga zbog kojih pojedinac priželjkuje da ga natkrili neko drugo nebo. „Daljino, majko svih želja” – zapisao je u svom stihu čak i Ivo Andrić.
Na samom kraju, osvetljena je i danas aktuelna polemika koja se tiče kritike koju je Jovan Skerlić napisao o Saputnicima iste godine kada su oni objavljeni. Kako je Marija Radić istakla, očigledno je da književna kritika toga doba nije bila spremna za književnost žene koja je kroz život išla sama, noseći ideje budućih vremena.
Međutim, to je nije sprečilo da se trideset sedam godina kasnije, u predgovoru drugog izdanja Pisama iz Norveške, 1951. godine, razračuna sa tada već pokojnim Jovanom Skerlićem: „Nacionalizam je velika, i olaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam najčešće pitanje kulture”. Drugi udarac, koji je došao iste te godine od Milovana Đilasa, imao je dalekosežne posledice. Sama Isidora Sekulić kazala je da je Đilasov teskt o njenoj knjizi Njegošu knjiga duboke odanosti bio povod da spali drugi deo knjige o Njegošu.
„Isidora Sekulić bila je žena ispred svog vremena. Njena snaga proisticala je iz njenog intelekta, njena hrabrost iz njenog obrazovanja, njena autentičnost bila je odraz delikatnog duha i osetljive duše”, zaključila je Marija Radić.
Ovo veče upotpunili su i odlomci dela Isidore Sekulić, koje je nadahnuto pročitala glumica Milena Pavlović.
Šta je knjiga? Uzeta na oko, to je mala stvarčica od najtrošnijeg materijala, od hartije, uzeta u suštini, to je jedna od najjačih strasti i slasti, to je tiha voda što breg roni, to je dinamit koji čupa i diže u vazduh, i drukčije slaže, to je uzvišen, mudar učitelj ili satanski zavodnik.
Isidora Sekulić
