Rastko Petrović napustio nas je na današnji dan pre sedamdeset pet godina. Tog 15. avgusta 1949. godine sklopio je oči u Vašingtonu. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Jugoslaviju trideset sedam godina kasnije, te je tek 18. juna 1986. godine sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Vest o njegovoj smrti nije objavljena u našoj zemlji, što svedoči o njegovoj poziciji u tadašnjim društveno-političkim prilikama. Rastko Petrović je bio sasvim nepravedno skrajnut i kao umetnik, i kao jedan od naših najvećih intelektualaca.
Iako je XX vek jedan od najplodonosnijih u srpskoj književnosti, on nije iznedrio mnogo pisaca poput Rastka Petrovića. Kada govorimo o njegovom književnom opusu, ne možemo prenebregnuti činjenicu da je reč o jednom od najautentičnijih glasova u okviru različitih književnih žanrova, dok se zaokruženost njegove poetike pre svega ogleda u idejnoj doslednosti, kao i u jezičko-stilskom oblikovanju književnih dela.
Rastko Petrović je u svakom smislu bio čovek ispred svog vremena. Prešao je Albaniju 1915. godine – kao sedamanestogodišnjak. Nakon toga je dospeo u Francusku, gde je imao priliku da se upozna sa nekim od najznačajnijih predstavnika avangardne francuske književnosti, i to je umnogome uticalo na njegovo umetničko i intelektualno formiranje. Poznato je da je prijateljevao i sa Pablom Pikasom – postoji njihova prepiska, kao i dve Pikasove slike koje su ostale u Rastkovoj zaostavštini. Pored Pikasa, u njegovom okruženju bili su i Pol Elijar, Andre Breton, Andre Žid i mnogi drugi, kao i naši umetnici – Sava Šumanović, Dušan Matić, Milo Milunović, Milivoje Uzelac, Sreten Stojanović, kasnije i Miloš Crnjanski.
Godine 1923. Rastko Petrović primljen je u diplomatiju – postavljen je za činovnika 9. grupe 1. kategorije Ministarstva inostranih dela. To je bio početak njegove diplomatske karijera, koja je značajna zato što mu je omogućila da putuje i upozna druge kulture i narode. Putovanje u Afriku 1928. godine inspirisalo ga je da napiše istoimeni putopis i objavi ga 1930. godine. Bio je zaljubljenik u fotografiju, pa je trenutke u ovoj čudesnoj zemlji ovekovečio foto-aparatom – napravivši fotografije koje i danas predstavljaju dragocena svedočanstva o njegovom doživljaju sveta. Od 1936. do 1945. godine bio je jugoslovenski diplomata u Čikagu i Vašingtonu.
Svih tih godina je čitao i pisao, provodio je sate u bibliotekama, istraživao je slovensku mitologiju – sve to prepoznajemo u njegovim književim delima. Uprkos tome, lik i delo Rastka Petrovića ne samo da nisu dobili zasluženo mesto u okviru društveno-istorijskih prilika u kojima je živeo i stvarao već su bili i neshvaćeni i smeštani u kontekst koji se nije ticao ni prirode njegove umetnosti ni prirode njegove ličnosti. Tome svedoče pojedini tekstovi njegovih savremenika, a potom i činjenica da je monumentalno književno delo Dan šesti, objavljeno posthumno tek 1961. godine, dvanaest godina posle piščeve smrti. Sve to se umnogome se odrazilo na recepciju njegovog književnog stvaralaštva, no ipak, njegov umetnički zamah ostao je isti – slobodan, snažan i neponovljiv.
Ukoliko bismo hteli, mogli bismo da pronađemo više razloga za tu umetnikovu istrajnost i postojanost. Jedan od mogućih odgovora dao je on sam – u eseju Opšti podaci i život pesnika – u odeljku koji je naslovio kao Budući život, novi život zapisao je sledeće: „Ono što (pesniku – prim. M. R.) mu uvek ostaje, i čime je on iznad svih ostalih tipova čovečanstva, to je sposobnost da se u velikome trenutku, i bez tragedije, odreče svega što je činilo spoljno bogatstvo njegova života i da zauvek napusti sva mesta gde bi ga iko mogao još iščekivati. Sami princip novoga života leži uvek u njemu”. Iako je u naslovu eseja upotrebio sintagmu „opšti podaci” – Rastko je napisao svoju autobiografiju – koja bi istovremeno mogla biti biografija svakog pesnika – bila bi to „idealna biografija pesnička, koja nije potpuno nijednoga posebno, ali uz koju kao bi da išli njihovi životi”, naveo je Rastko. I on je zaista to učinio – napustio je sva mesta na kojima su ga iščekivali: posle Albanske golgote obreo se u Parizu, a potom i na mnogim drugim mestima na kojima ga nisu iščekivali. Međutim, on je poneo sa sobom ideju o semenu novoga života koje neprestano klija u čoveku – upravo zato što je verovao u to da je čovek izvorište pulsirajuće sile koju zovemo život. Sedamdeset pet godina posle njegovog odlaska, svedoci smo toga da su njegova dela unutarnjom snagom i estetikom nadživela i taj i naredni vek.
Kada sam u tom eseju pročitala sledeće: „Umetnost je bila za njega kupovanje života negde preko granica pojmljivog. O, biti od ma koga spomenut posle hiljadu godina“, pomislila sam kako tada Rastko Petrović možda nije ni slutio da će redovi koje je napisao nekome biti voda, sunce, vazduh.
Čitajući njegove knjige, i ja sam postala putnik koji ume da osluškuje ljuljuškanje lađa i pričanje rascvetane trave, da se zagleda u svetlost izlazaka i zalazaka sunca, da oseti miris šumske vlage, bilja i vode, ali i da pomno sluša sve što ljudi govore. A sve to sa samo jednom svrhom – da bi sagledao život u njegovoj širini i onda pokušao da ga oslika rečima. I zbog tih svih njegovih reči, svih napisanih redova, i ukoliko je dockan, i ukoliko bi dan zaboravio da svane, ja bih volela da se može ponovo početi život, jer „to može biti jedinstvena stvar… jedinstvena”.
