U ponedeljak, 5. februara, banjalučkom piscu Stevu Grabovcu uručena je NIN-ova nagrada za roman Poslije zabave (IK Imprimatur). Mesta u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine bila su popunjena do poslednjeg. Kako inače biva i kako dolikuje ovakvim i sličnim prilikama, atmosfera je bila svečana, ali ovoga puta i obojena neizvesnoću usled svih zbivanja u proteklom periodu, kao i zapitanošću zbog čega je ovogodišnji laureat NIN-ove nagrade prethodnog dana otkazao gostovanje u Utisku nedelje.
Kao što je poznato, 10. januara ove godine urednički kolegijum NIN-a saopštio je da su novinari te beogradske redakcije dali otkaz zato što se ne slažu sa „promenom koncepcije” koju je najavila nova vlasnica Jelena Drakulić Petrović. Istog dana je objavljeno da je glavni i odgovorni urednik Milan Ćulibrk takođe odlučio da se povuče sa uredničke funkcije posle 8. februara. Da li će se i na koji način to odraziti i na NIN-ovu nagradu – saznaćemo u godini pred nama.
Ove godine, 26. januara navršilo se 80 godina od objavljivanja prvog broja NIN-a i 70 godina od dodeljivanja prve NIN-ove nagrade za najbolji roman. Upravo na to je ukazao i Milan Ćulibrk, koji je na mestu glavnog i odgovornog urednika NIN-a bio prethodnih 11 godina. Na samom početku svečanosti on je rekao: „Pre nekoliko dana NIN je napunio 89 godina. Prisustvujemo svečanoj dodeli 70. NIN-ove nagrade, a mi sutra spremamo 3815. broj, koji će poslednji put pripremiti stara redakcija i stari kolegijum NIN-a. Ne volim oproštaje, ne volim rastanke, ali morao sam da vam kažem ovo da ne biste čekali deset meseci informacije – kao što smo ovih dana neke informacije čekali deset meseci”.
Zatim se prisutnima obratio Aleksandar Timofejev, budući glavni urednik NIN-a koji je, između ostalog, kazao: „NIN će ostati ono što je većinom bio: iskren i objektivan politički magazin, kritički nastrojen prema svima i pre svega istinit”.
Nagrada za ličnost godine
Uručenju NIN-ove nagrade za najbolji roman godine prethodila je dodela Nagrade za ličnost godine. Ovoga puta nagrađene su tri žene: policajka Katarina Petrović i tužiteljke Višeg javnog tužilaštva u Beogradu – Bojana Savović i Jasmina Paunović. Gromki aplauz kojim je publika pozdravila ove hrabre žene dugo je odjekivao Velikom dvoranom, i zasigurno je odraz podrške, poštovanja i saborstva prisutnih. Ovim heroinama našeg veka nagrade su uručili Milan Ćulibrk, nekadašnja dobitnica NIN-ove nagrade Lenka Ćeranić i novinar NIN-a Vuk Cvijić.
NIN-ova nagrada za roman godine
Kad je reč o romanu godine, žiri u sastavu Goran Korunović (predsednik), Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Violeta Stojmenović, Tamara Mitrović najpre je napravio širi izbor od 188 romana – koliko je pristiglo na konkurs – tako što je izdvojio 38 naslova. Potom je odabir sužen – u užem izboru našlo se 12 romana. Naposletku, u najuži izbor uvršteno je 5 romana: Poslije zabave (IK Imprimatur) Steva Grabovca, Pesma o tri sveta (IK Agora) Vladimira Pištala, Pakrac (IK Laguna) Vladana Matijevića, Autosekcija (IK Partizanska knjiga) Srđana Srdića i U zemlji Franje Josifa (Književna opština Vršac) Ljubomira Koraćevića.
Kako smo saznali na konferenciji za štampu, za pobednički roman glasalo je troje članova žirija – Žarka Svirčev, Violeta Stojmenović i Tamara Mitrović. Preostalih dvoje – Milena Đorđijević i Goran Korunović – svoje glasove dali su romanu Pakrac Vladana Matijevića.
Obrazloženje priznanja Stevu Grabovcu
Tamara Mitrović, književna kritičarka i članica žirija, obrazložila je priznanje Stevu Grabovcu na sledeći način: „Jezgro priče u ovom antiratnom romanu oslanja se na događaj koji se odigrao 1992. godine u okolini Bosanskog Broda. Zločin je počinjen nad romskom decom bez roditeljskog staranja, vađeni su im organi, a zatim su njihova tela bačena u jamu, poput lutaka, koje verovatno nisu imali. Ovo je priča o ljudskoj gladi za profitom, kome rat služi kao scena za nekažnjeno činjenje zla. Oko ovog jezgra, čijem opisu pripada tek nekolicina strana, u dugom romanu složene strukture, pletu se priče o preskočenoj generaciji, o njenom komunikativnom sećanju, o ocu, o porodičnom nasleđu, o košmarima savesti, najzad i o samom pisanju. I stvara se veliki roman o istini, koja se probija kroz mutnu svetlost dana, i ne trpi relativizaciju”.
Ona se osvrnula i žanrovsko određenje romana Poslije zabave: „Ovo je i porodični, generacijski i bildungs roman, svedenog i stilski raznovrsnog izraza, iz čijih vremenskih distorzija i diskontinuiteta izranja lik tišine. Autor duboko veruje da zlo nema svog vlasnika, da ono ne pripada nekoj određenoj grupi, nema ideologiju, zlo je naprosto zlo. A kako o njemu pisati? Pregnantno i lucidno, rečenicama u kojima su zaptiveni buka i bes XX, ali i ovog našeg veka. A zatim zaćutati. Jer, posle zločina ostaje samo tišina i prazna strana. Ovo je roman o ćutnji. Onoj stvarnoj, u kojoj se nečujno gube naše lične i kolektivne istine, ali i o metafizičkoj, koja nam ne dopušta da progovorimo. Ili samo mislimo da smo nemoćni pred njom. Između tereta nasleđenog saznanja o zataškanom zločinu i imaginacije, kao poslednjeg utočišta pravde i pokajanja, autor iz pozicije uljeza i osećaja sopstvene suvišnosti ispreda mnoštvo naizgled divergentnih epizoda. I priča nam priče iz zajedničke prošlosti, koje nisu identične. Jer nas roman podseća na to da i sećanja imaju hijerarhiju i da nismo toliko saznali od sećanja, koliko od zaborava”.
Obraćanje lauerata
Nakon što je prošlogodišnja dobitnica Danica Vukićević uručila ovo priznaje Stevu Grabovcu, on se obratio prisutnima najpre se izvinivši medijima zbog otkazivanja gostovanja prethodnog dana. Kao razlog je naveo stres koji je bio intenzivan u proteklom periodu.
U svom obraćanju Stevo Grabovac kazao je: „Ovu knjigu pisao sam dugo, možda i predugo. Ona je na iskušenje stavila svu moju vjeru, ideale u koje sam vjerovao, i postavila pitanje na koje nisam mogao dati odgovor. Prije svega, to je pitanje zla i njegove prirode, u naizgled savršenom poretku svemira. Ta količina zla, koja ledi krv u žilama, postala je pitanje svakodnevnog postojanja. Iako, možda naivno, mislim i vjerujem da rješenje svih naših problema leži samo u tome da mislimo na drugo ljudsko biće, ili drugo biće generalno, ne iz sebičnih razloga, ne iz nekakve koristi, već iz čiste jedinstvene iskrenosti, iz nečega što postoji u nama, a što zovemo ljubavlju. Spoznaja da sam sedamdeseti dobitnik NIN-ove nagrade stavila je pred mene potpuno nedostojnu odgovornost i čast da stojim u društvu onih koji su proteklih sedamdeset godina stajali na ovom mjestu, a među njima su oni od kojih sam učio da pišem i čijem sam se delu neskriveno divio. A sudbina pisca je izvesna, kad se pogase svjetla, kad se spusti zavesa, kad ovaj spektakl prođe, on ostaje prepušten samo svojoj samoći, a ona svaki put postaje sve veća i veća. Hvala vam što ste prepoznali književni kvalitet u djelu jednog pisca koji dolazi iz druge sredine, pisca koji piše o marginalizovanim likovima i događajima, čiji stil i način pisanja ne teže ka uzvišenim jezičkim dometima već jednostavnosti i pripovjedanju priče u ovim sumanutim vremenima koja su nam dodjeljena da u njima živimo”.
Osvrt na NIN-ovu nagradu kroz vreme
Prvi laureat NIN-ove nagrade bio je Dobrica Ćosić za roman Koreni (1954). U proteklih sedamdeset godina, jedino je Oskar Davičo nagrađen tri puta – za romane Beton i svici (1956), Gladi (1963) i Tajne (1964).
Dvostruki laureati bili su Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović, Dragan Velikić i Svetislav Basara.
Književnici koji su odbili da njihove knjige budu ovenčane ovom nagradom jesu: Danilo Kiš i Milisav Savić. Danilo Kiš je 1978. vratio nagradu dobijenu 1972. za roman Peščanik. Razlog su lažne optužbe da je njegova zbirka pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča plagijat. Milisav Savić je 1992. vratio nagradu dobijenu 1991. za roman Hleb i strah. Razlog je tekst Strava Momčila Selića, objavljenog u NIN-u.
