Prvi tekst na našem portalu bio je posvećen Rastku Petroviću. Neizmerno nas je obradovala vest da je njegov putopis Afrika ugledao svetlost dana u novom i obogaćenom ruhu – u izdanju IK Službeni glasnik.
Prvi Beograđanin u Africi
Rastko Petrović je prvi Beograđanin koji je krajem dvadesetih godina prošloga veka zakoračio na afričko tlo. Međutim, to je bio odvažan podvig za ljude tadašnjega vremena, te mu mnogi nisu verovali da je zaista bio u Africi, između ostalih ni srpski izdavač Geca Kon. On je zbog toga imao poseban uslov za objavljivanje putopisa Afrika – tražio je da Rastko Petrović potpiše avaliranu menicu u iznosu od ondašnjih 30.000 dinara. Ta menica je bila garancija izdavaču da će moći da naplati uloženi novac ukoliko se knjiga ne bude prodavala. Aleksandar Deroko, Rastkov prijatelj, potpisao je menicu. Tako je Afrika objavljena u skromnom izdanju, sa samo jednom slikom na prednjoj korici i mapom puta u boji, koju je nacrtao Aleksandar Deroko.
Afrika u novom ruhu
Gotovo jedan vek kasnije, imamo priliku da prelistavamo Afriku u novom ruhu – sa dosad neobjavljenim likovnim i fotografskim ostvarenjima Rastka Petrovića. Do toga je došlo zahvaljujući Milošu Kolaržu, jednom od poslednjih potomaka Rastka Petrovića, po ženskoj liniji. On je unuk Milice Mišković, rođene Petrović, koja je bila jedna od sestara Rastka i Nadežde Petrović. Kako pripada najbližim potomcima, Miloš Kolarž je nasledio deo ostavštine Rastka Petrovića, u kojoj su bila i dva velika albuma, nastala tokom Rastkovog boravka u Americi.
„U njih je većinom lepio isečke iz novina, mape svojih putovanja, razglednice, pisma, slike, crteže, akvarele, pastele, pesme, pa čak i raznobojne reklamne omotnice Američkih reklamnih šibica. Sve je to prilično nevešto izlepljeno, potpuno haotično, bez vremenskog redosleda, često jedno preko drugog. Tako pretrpan, sadržaj prvog albuma umnogome prevazilazi kapacitet kožnog poveza u kojem se nalazi”, napisao je Miloš Kolarž u predgovoru Afrike.
Upravo ti albumi jesu bili izvorište inspiracije, odnosno ideje za objavljivanje Rastkovog putopisa u potpuno drugačijem izdanju. Tu ideju podržale su Kolaržova supruga Gordana i ćerka Svetlana, a naposletku i dr Milanka Todić, istoričarka umetnosti i profesorka na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, koja je i predložila da Afrika bude objavljena u formi foto-monografije.
Potom je Miloš Kolarž fotografisao i retuširao slike iz Rastkovog albuma, uklonivši sa njih oštećenja koja su nastala tokom vremena. Tom materijalu je prisajedinio crteže i slike sa afričkim motivima, do kojih je došao nakon što se obratio Narodnom muzeju, Narodnoj biblioteci i Muzeju savremene umetnosti, kao i sedam kopija Rastkovih crteža, koje su delo Rastkove sestričine Vide – ona je posedovala deo njegove zaostavštine. Tako je u našem veku svetlost dana ugledala Afrika, koja otelotvoruje Rastkovu umetničku zamisao – ona sadrži 195 ilustracija, od kojih su 92 originalne Rastkove fotografije i 68 njegovih akvarela, pastela i crteža iz Afrike.
Afrika Rastka Petrovića prvi put je predstavljena beogradskoj publici 7. marta tekuće godine u knjižari Geca Kon. Drugo predstavljanje održano je 16. marta u Narodnom muzeju, kao prateći program izložbe Nadežda Petrović: Modernost i nacija, priređene povodom 150 godina od rođenja najstarije Rastkove sestre.
„Čitanje Rastkove Afrike bilo je posve drugačije nakon što sam se susreo sa njegovim albumima koje sam nasledio, a koji predstavljaju prava avangardna ostvarenja, u kojima su zastupljeni crteži, akvareli, isečci iz novina”, kazao je Miloš Kolarž na prvoj beogradskoj promociji ove knjige.
„Polovinom decembra, po pučini, pristupamo lagano tropima. Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas – događaj! Noću se za brodom vukla fosforna reka. Svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva. Velika kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni krst. To beše sasvim drugo nebo.” (Rastko Petrović, Afrika)
Kad je reč o tekstu Afrike, urednica izdanja Gordana Milosavljević Stojanović kazala je da se među koricama ove knjige nalazi originalna verzija teksta, kakvu je Rastko Petrović predao Geci Konu. Ona je istakla da je tekst objavljen bez ikakvih pravopsinih i interpunkcijskih intervencija. Otkrila je i da je Rastko Petrović na primercima izdanja iz 1930. godine crtao prizore sa putovanja po crnom kontinentu na kojem je boravio tokom 1928. i 1929. godine, i onda ih je poklanjao svojim prijateljima. Današnja čitalačka publika ima priliku da vidi sve te crteže.
Gordana Stojanović je spomenula i prepisku između Rastka Petrovića i Slobodana Jovanovića. Istakla je da bi ta prepiska mogla da bude deo nekog od budućih izdanja Afrike. U jednom Rastkovom pismu upućenom njemu piše sledeće: „Nikada Vam ne mogu opisati čudo kada čovek otkrije drugo nebo nad sobom noću. To je kao da se ponovo rodio u nekom drugom svetu. I more belo kao od mleka”.
Sveopšta povezanost
Miloš Crnjanski, Rastkov savremenik, verovao je u to da sve je na svetu u vezi i da se ništa se ne gubi. I njegova sudbina i sudine porodice Petrović potvrdile su tu ideju – ove godine se navršava 125 godina od Rastkovog rođenja, 95 godina od njegovog polaska u Afriku, kao i 150 godina od rođenja Nadežde Petrović. Rastko i Nadeža su u prvoj polovini turbulentnog veka stvarali umetnička dela jedinstvenoga izraza i senzibiliteta, koja su svojom unutrašnjom snagom i esetetikom nadživela i taj i naredni vek. Zbog toga smo uvereni u to da će buduće generacije svedočiti ovakvim godišnjicama i u danima koji dolaze.
Naposletku, nije li upravo ta sveopšta povezanost odraz Rastkovih reči zapisanih u Africi: „Slika nije odgovarala nikakvoj stvarnosti; pa, ipak, ne pitajući se zbog čega, ispunih se novim životom. I to nisu bili prošli dani koji su me usrećavali, već, kao i oduvek, vera u beskrajnu lepotu onoga što tek im da dođe: da dođe sa mnogo radosti i sa mnogo trpljenja”.
