Jelena Vukanović, odabrane pesme

I hoću da čujem reči, i ponesena glađu tom,
padam na mestima najbanalnijim,
i hoću da me neko voli,
a voli me, i padam kao niko dosad
jer je moja ljubav velika toliko
da se ne da uspostaviti u jednom primeru.

Zato grešim.

Grešim kao đavo jer ljubav koju tražim već imam.
A život hoće nemanje. Hoće otimanje.
Hoće čoveka koji viče da je tek počeo –
jer ljubavi n e m a!
I sprema se na herojski put.

Sve je tako lako i smešno…

Voljena sam i u ljubavi toj gori moj dom.

I vezani smo lepotom i duše nam gore,
ali to nije sve – ja želim da se udvojim za sebe,
da mašna na mojim grudima bude mašna onog deteta u meni,
što kada je sa tobom neobjašnjivo pocrveni.
Da mogu, ja bih sebe proždrala.
I to nije sve.

Kažeš: Uvek si u sebi!

Da mogu: Ušla bih u svoje srce i kao boginja
pumpala sebi nar na dar!
Sve je smešno i lako.

Želim sebe, sebe, sebe, ali ne kroz druge.
Da mi je jedan kanal naći što kroz podzemlje zaista,
ali zaista vodi do mene.

Otkud meni ova škorpijska želja ako je nemoguća?

REZ

Ovako je to bilo:

Ti si nokte moje nevine rezao,
da bi porasli u Sunce,
moju kosu punu bagrenja rezao,
da poraste do zemlje i upetlja se u
korenje sveta.

Ja sam se otimala rastu.
Mislila sam da će rasti sve samo ako se ne seče.
Svaki me je rez boleo više od reza jer sam mislila
da je rez kraj i ono što zovu smrt…

Vidi, ovu kajsiju režem da bi
sledeće godine narasla još više…
Vidi, ove tuje podrezane,
naredne godine biće bogomdane…

Dođi, da ti izrežem kosu i prepustim je
Vremenu…

Nisam se dala,
i uplela sam se u ono što bi izraslo do ambisa.

Zato, ako me iko odveže,
imaće od moga grbavoga tela
lijanu do
neba
da se
popne.

ZALIHE

Pevušila sam u parku.
Ja to nikada pre nisam učinila.
I drhtavica me je obuzela pred psima.
Moje telo moglo je biti umak njihovim svetilištima.
I hladno mi je bilo kako nikada nije
jer sam ja inače topla i užarena.
I završni deo odsustva sam usled tvrdoglavosti
kasnije namirisala.
I suzili su mi se krvni sudovi.
I ja sam… ja sam…
Shvatila da sam življa no ikada.
U dodiru sa smrću da ne zovu ludnicu ili bolnicu;
sa morskoga dna toliko nosim zaliha:
Moj će se organizam sam izboriti bolje od anđela –
jer su u meni, i na meni – ucrtane katastrofe
čije razmere premašuju bele i beličaste…
boje…