Sjaj vitraža – u septembru 2019. godine – na velikoj katedralnoj crkvi u Čikagu, protestantskoj ili katoličkoj, može da zavara. Jer, svetlo pripada stambenoj zgradi koja se nalazi unutar crkve. Ona je nastala kupovinom crkve: i samo je spoljašnjost crkve morala ostati ista. Šta se nalazi na mestu gde je bio oltar? A tamo gde je stajalo raspeće? Nije li ovo ispražnjavanje crkve u svakom smislu, osim spoljašnje obrazine, duboko simbolično: ostali su samo njen dekor i njen ukras, jer kao da je nestalo svetih sakramenata. No, nije li to samo znak jedne promene koja se odigrala u dubinama javnog – epohalnog – duha? Ispražnjenost značenja crkve u dosluhu je sa planom o radnom vremenu koji je čovek zaticao na zaključanim vratima brojnih crkava u Nemačkoj. Crkva kao kancelarija – to je put iz XVIII u XX vek: od moći crkve do moći administracije. Crkva kao stambena zgrada – to je put iz XX u XXI vek: od svesti o iščezavanju javne moći u crkvi do svakodnevne banalizacije crkve u svetu.

I tako nam je preostalo samo egzistencijalno utemeljenje vere. Jer, zajednica – nacionalna, društvena, porodična, klasna, religijska, građanska – jednostavno se raspala, duh vremena – taj pouzdani znak epohe, njenog prisustva kao savremenosti – kao moljac je izgrizao svaku vezu međuljudskog tkanja: ostao je čovek koji je sam. U tom iskustvu se dodiruju samoće: samoća čoveka na trgu i samoća čoveka u praznoj crkvi. U hirovit kišni dan, jesenji, vetar i sunčana prosijavanja pratili su povremene nalete kiše. Trg u Sorentu bio je prepun turista: rasejani po okolnim kafeterijama, čije bašte su bile natkrivene i omeđene providnim najlonom, sedeći za stolovima između kojih su bile plinske grejalice, oni su razdragano pričali – na svim jezicima sveta: ruskom, španskom, francuskom, srpskom, engleskom, nemačkom, italijanskom – o utiscima sa jučerašnjeg izleta na Kapri. I senka Tiberija – za čije je vlade raspet Hristos – mogla se nazreti u iskrzanim odlomcima njihovih rečenica. Ona se čudno dodirivala – u posmatračevom duhu – sa drugim senkama: Ničeovom, čiji su tragovi premrežili putanje koraka po Sorentu. I senkom Maksima Gorkog, čiji su dugogodišnji boravci ostali zabeleženi i u ponekom kamenom zapisu na kućama u kojima je boravio: sa svojom neobičnom, brojnom i pesničkom ruskom pratnjom. To su tragovi slavnih samoća.

Ma koliko da su velike i tragične, one – u doglednom vremenu – prestaju da budu samo samoće. Jer, bivaju prepoznate: postaju deo razgovora i sudbina drugih ljudi, oživljavaju u udaljenim vremenima i predelima, kao neki začudni oblik premošćavanja samoće. Ili postaju deo razbrbljanosti površnih duhova, koji u svom trajanju nikad nisu ni stigli do samoće. U oba slučaja, slavni nosioci samoće više i nisu sasvim sami, bilo da su u dobrom i vrednom društvu, bilo da su u plitkim i ispraznim rečima.

Samo anonimna samoća zauvek ostaje tragična: veoma star čovek, preko osamdeset godina, uredno i lepo obučen, u odelu i sa kravatom, i u otmenom kišnom mantilu, podignute kragne i sa kišobranom oko ruke, stoji ispod jedne nadstrešnice na trgu u Sorentu. Da li nekog čeka? Posmatra svet oko sebe: oči mu nisu zažarene od nestrpljenja, ne idu nasumice u svim pravcima kao da ih vodi nervozna ljubopitljivost. One više upijaju u sebe nego što nešto traže. Niko od prolaznika ne zaokuplja njegovu pažnju, kao što njega ne primećuju razgovorljivi ljudi u kafeterijskim baštama. On samo stoji. U njegovom čekanju nema ničeg konkretnog: ni osobe, ni poruke, ni automobila. Ne postoji nikakvo odakle niti nekakvo kuda. On ne liči na čoveka koji otvara poštansko sanduče sa nadom da će u njemu naći makar pogrešno ostavljeno pismo. On čeka iako zna da nema ko da ga oslovi u uskomešanom roju na trgu.

Ovaj stari i otmeni čovek ne čeka nikog i ništa, baš kao što se niko na njega i ne osvrće. U njegovom čekanju neopaženo titra njegova samoća. On posmatra svet i prolaznike, odbačene zvukove njihovih glasova, kišne kapi i svetlost u baricama, upija ih u sebe, raznosi ih po sebi i vidom i sluhom i dodirom, pa oni odjekuju odajama samoće u njemu, ispunjavaju ih zvucima i licima, svetlim i tamnim tonovima. Nema nikakve pospanosti u njegovom duhu, već on treperi strašnom gladi postojanja: gladi koja izvire iz samoće. Otud on može stajati dugo. Jer, samo ako ne čeka nikog konkretno, duša se puni bezobličnom mnoštvenošću odjeka i odziva, utisaka i uobraženja. To je samoća na trgu: u okruženju tolikih pokreta, ruku, nogu, grimasa, smeha, vike, sasvim neuklonjiva i premrežena senzacijama, ona se polako izdvaja u našem sećanju i zaokuplja tišinu u njemu.

Možda vođeno simpatijom, a možda podstaknuto raznolikošću, u oku sećanja je očuvan istovremeno rasut i usredsređen pogled starog gospodina. On je rasut u stravičnoj napregnutosti da upije što više lica i zvukova drugih ljudi, u prenapetom traženju bliskosti sa njima, nepoznatim i stranim, ali ljudima, toplokrvnim otpacima iz njegovih noćnih bdenja i snova. Pogled je usredsređen, jer treba savladati ono što ga goni u ovu potragu s one strane svakog razuma, u ovaj diktat osećanja koji skriva – i skrivanjem mu naglašenije predočava – egzistencijalnu samoću. Ta istovremenost suprotnosmernih kretanja u duši raste do paroksizma, postaje neizdrživa u jednoj jedinoj tački egzistencije, u nepokretu spajanja i u proživljavanju čekanja, pa se stari i otmeni čovek mora pokrenuti, ipak, mora izaći iz stanja kataleptisanosti – on odlazi sa trga. Tako ostavlja neku bezuslovnu tugu u oku sećanja.

Sve je bilo na svom mestu i sve je bilo uzalud. Svuda se – i u vazduhu, i u pokretima, i u ljudima – rasprostirala praznina: kao vrtlog koji se širi i sve obuhvata.

A samoća čoveka u praznoj crkvi? Kada u nedeljno jutro prošeta kišnim no svetlim ulicama Sorenta, čovek se ponekad uputi u čuvenu katedralnu crkvu: na nedeljnoj misi nije bilo ni pedesetak osoba. Premda su svešteničke odežde bile sjajne, kao što su pokreti sveštenika, dok su krmanili između praznih klupa, bili nošeni svečanim dostojanstvom, u vazduhu nije odjekivao božastveni čas liturgije nego je lebdeo jalovi duh ceremonije. Stari i glasoviti biskupski grad, čije su ulice ispresecane desetinama crkava, manjim i većim, davnašnja katolička oblast, nije mogao – u novembarsku jesen 2019. godine – iznedriti više ljudi u katedrali. A bila je svečanost sjajna, ceremonijalna, pompezna, sa ministrantima i biskupom, u odeždi lila boje i šljaštećim aplikacijama na njoj, uz snažne tonove orgulja. Sve je bilo na svom mestu i sve je bilo uzalud. Svuda se – i u vazduhu, i u pokretima, i u ljudima – rasprostirala praznina: kao vrtlog koji se širi i sve obuhvata.

To je samoća. Ona prethodi svakom spoju u krstu i svakom raspeću.

I u drugim crkvama, koje stoje kao čempresi među uskomešanim svetom na ulicama i trgovima, nije bilo nikog: tišina. No, odjednom, susret sa samoćom: u crkvici, zaturenoj među radnjama, ispod raspeća, jedan čovek se moli. Jedan jedini čovek. Tišina nije više bila prazna nego potresna: sam, bez svedoka, bez društvenog okruženja, očiju uprtih u krst, on šapuće reči koje treba da stvore nevidljivi most između njega i onoga koji je – davno, kao i sada – raspet na krstu. Reči su nečujne, ni žamor ni pljusak, samo neodrediv zvuk struji usnama koje se miču. Ostao je nepoznat zemaljski povod svekolikoj molitvenoj usredsređenosti. Nismo navikli da mislimo kako bi ona mogla nastati mimo bilo kakvog zemaljskog povoda. Premda obojicu spaja krst, kao raspeće, ipak je u tišini crkve čovek sam.

Otud je neophodno dvostruko uživljavanje. U času raspeća, Hristos se – toliko pre sadašnjeg vremena – uživeo u začudnu ostavljenost svog sadašnjeg molitelja, zauvek nepoznatog, da se u duhu spoji sa njim. Pritisnut nevidljivim tegom napuštenosti, koji mu ostavlja otisak na licu, čovek se uživeo u Hristovu ostavljenost: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” Ali, ostavljenost, osećanje napuštenosti, ne spaja ih direktno nego posredno i u metafori. Šta ih, međutim, spaja direktno, u meri da stvara duhovni most koji omogućava čovekovo uživljavanje u Hrista na raspeću? To je samoća. Ona prethodi svakom spoju u krstu i svakom raspeću.

Jer, čovek koji se moli, ne videvši nikog oko sebe, ne videvši da nikog u crkvi i nema, mora izaći iz samoće koja prethodi svemu. Zato je došao u malu crkvu, gotovo zakritu, nije se ni uputio katedrali, nisu mu bili potrebni drugi ljudi, jer se sa njima ne može izaći iz osnovne samoće, sa njima se do nje ne može ni dopreti, pošto se tone u situacionu usamljenost: kao društvena konvencija, ona je prepreka da se u egzistencijalnoj samoći sretne sa Hristom. Odvajanje u svetu, među svetom, kao svesno udaljavanje od drugih ljudi, među njima, neminovno – logikom samog odvajanja – uvlači igre i sile sveta u jedan odnos koji, da bi bio moguć, traži samoću koja prethodi svetu: kao što je Hristova samoća.

Tišina skrovitog mesta – pustinje, isposnice, crkvice – uvodi u stanje odvajanja od sveta. Samo prazna crkva, samo moderna bezavičajnost, može otvoriti egzistencijalnu samoću za susret sa Hristom. Ako je to tačno, takvo iskustvo je pogubno: kao da nema Hrista u susretu – u doticaju, u susedstvu – sa ljudima. Čovek i Hristos se susreću – možda se tako jedino i mogu susresti – kroz najintenzivnije osećanje samoće. U trajanju i jačini ovog osećanja, na njegovoj najvišoj tački, čovek dopire do samoće Hristovog krika: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” To je čas najviše ljudske i, istovremeno, božastvene samoće.

Ima ga na Munkovom platnu. Pisac Hans Jeger za kafanskim stolom, zagledan u prazninu, izgubljen u vremenu, u plavom kaputu na plavom plišu kanabeta, sa sivkastoplavim zidom kao daljom pozadinom, usredsređenog pogleda u posmatrača i izgubljen u tolikoj skoncentrisanosti, kao da plovi tišinom osećanja, otisnutog u tajanstvene kombinacije plavih tonova i linija na slici, sa šeširom koji pokriva čelo. Isti boemski krug i ista upućenost ka nervnim prenapregnutostima. U zimski dan, sunčan i snežan, čelično hladan, čovek ih je mogao – u februaru 2017. godine – sresti u Oslu. Nije se mogao odmaći od čudesnog piščevog pogleda na sugestivnom slikarevom platnu. Bila je to ljudska samoća u egzistencijalnom samoosvetljenju, bez drugih ljudi, među predmetima, sto, kanabe, čaša. Čuveni nemi krik na mostu deluje kao moderna redakcija Hristovog krika, ali je usamljeni boem i pisac bliži molitelju u praznoj crkvici u Sorentu. Jer, čovek nije samosam nego je i ostavljen: i napušten. Samoća njegovog priziva otkriva mu da ga je Bog – kao Hrista – ostavio.

Tek u ovoj apsolutnoj nesavremenosti oseća se putanja koja izvodi iz samoće: u savremenosti ostavljen, napušten, kao stari gospodin na trgu, kao boem na Munkovoj slici, molitelj u praznoj crkvici u Sorentu otkriva samoću u kojoj se približava Hristu. Tek tada i krst, i raspeće, i bolest, i samoća na trgu, i samoća među stvarima, dobijaju božastveni odsjaj: patim, jer Hristos pati; Hristos pati, jer patim. A ako sam kao on, u toj patnji, kao nekazanom apelu za Božiji lik u sebi, onda – mimo zgrada, crkava, katedrala, čak mimo ljudi – ima nekog doticaja sa njim. To je slično samoći pisanja u vremenu koje – svojim nezaustavljivim tokom – opovrgava svako pisanje: zar uvek ne pišemo samo nekom pojedincu koga ne znamo, kome ne znamo ni vreme ni doba, čak ni to da li je bio ili tek dolazi na svet, ali pišemo kao da je neminovan u našoj sudbini. Zašto bi bio?

Nije taj doživljaj pouzdan, jer ništa osim samoće i nije pouzdano. Ali, kao da je to jedini put: suprotno učenju, u skladu sa učenjem, s one strane učenja, samo samoća dovodi do njega. Jer, tek sloboda samoće obezbeđuje izlazak iz samoće. Samoća na trgu, među svetom, kao i boemska samoća za stolom, među stvarima, pokazuju da je čovekova napuštenost u svetu nepromenljiva, jer je odblesak prethodne napuštenosti, koja je Hristova. Napuštenost od Boga, pak, raskriva – Hristovim krikom – da je on ipak tu: bar u čovekovoj napuštenosti, dok na trgu ili među stvarima kao da nema ničeg.

// Odlomak iz novog, dopunjenog izdanja knjige Pohvala nesavremenosti Mila Lompara (Čigoja, 2023).