Sava Šumanović – slikar svetlosti i jasnoće sremske krajine – kako je sam napisao u Katalogu beogradske izložbe u septembru 1939. godine, ostao je do danas prepoznatljiv upravo po slikarskom izrazu zasnovanom na boji i svetlu. Biće da je to jedan od ključnih razloga zbog kojih pri susretu sa njegovim slikarskim platnima imamo utisak da smo se obreli u predelima vedrine. Ukoliko se zagledamo u sva ta platna, primetićemo da su konture slikarskog sveta Save Šumanovića svetle, odnosno da su izvedene svetlijom nijansom u odnosu na celu površinu naslikanih objekata.
Reči vedrina je moja prva asocijacija na njegovo slikarstvo još od prvog odlaska u Galeriju Sava Šumanović u Šidu. Ukoliko bismo pokušali da bliže odredimo pojam vedrine, sve asocijacije svele bi se na sledeće odrednice, navedene, između ostalog, u Rečniku srpskohrvatskoga jezika: jasnoća, živost, pronicljivost, vedro raspoloženje, veselost. I zaista, to jesu karakteristike slikarstva Save Šumanovića.
Ukoliko uzmemo u obzir vreme njegovog rođenja, kao i društveno-istorijske prilike u kojima je živeo, ne možemo a da se ne zapitamo odakle je proistekla snaga njegove slikarske vedrine? U konačnici, i kraj njegovog života predstavlja kontrapunkt njegovoj umetnosti – Sava Šumanović je svirepo ubijen 30. avgusta 1942. godine. Imao je 46. godina, za umetnika sa takvim talentom – napustio nas je prerano.
Tog leta 1942. godine, Nezavisna država Hrvatska sprovela je plan o genocidu na teritoriji Srema – određeno je da se trećina Srba pobije, trećina protera i trećina pokatoliči. Zabeleženo je da je u avgustu i septembru te godine pod komandom Viktora Tomića ubijeno više od osam hiljada pravoslavaca. Među njima i Sava Šumanović.
Bio je 28. avgust 1942. godine kada ga su pripadnici NDH-a nasilno odveli iz rodne kuće u kojoj je živeo sa majkom Persidom Šumanović. Uzaludne su bile molbe da poštede njenog sina i da umesto njega odvedu nju. Sava Šumanović je zatražio samo jedno – da mu dopuste da se okupa pre polaska – na šta su oni pristali. Posle toga, znajući da su se približili poslednji časovi njegovog postojanja, poljubio je majčinu ruku i tako se oprostio i od nje, i od dotadašnjeg života.
U tom trenutku, čuvena slika Beračice bila je nezavršena. Sava Šumanović je dva dana ranije, 26. avgusta, radio na njoj. Tako je, otišavši u smrt, ostavio za sobom platno na kojem se boje još uvek nisu osušile. Ova slika je jedna od najvažnijih u njegovom opusu – kako zbog konteksta u kojem je nastala, tako i zbog simboličnog značenja i, naposletku, zbog toga što je tek šezdeset godina posle slikareve smrti otkriveno je da je reč o triptihu – Beračice se sastoje od tri platna. Dok to nije otkriveno, ove tri slike su bile izlagane odvojeno.
U toj kobnoj, avgustovskoj noći, Sava Šumanović je sa mnoštvom drugih meštana odveden na saslušanje u zgradu sreskog načalstva. Posle saslušanja, oni koji su preživeli – odvedeni su u Sremsku Mitrovicu. Po rečima očevidaca, odnosno onih koji su uspeli da pobegnu, mnogi nisu preživeli ni saslušanje zato što su bili svirepo mučeni.
Sava Šumanović je preživeo saslušanje, ali je imao teške telesne povrede. Zabeleženo je i da su mu slomili obe šake. Sasvim je jasno da je to bio jedan od najsvirepijih načina kažnjavanja čoveka čije su ruke iznedrile vanvremenska dela. U tom stanju je odveden na mitrovičko staro pravoslavno groblje i tu je ubijen. Pretpostavlja se da je streljan, ali to nikada nije zvanično potvrđeno.
Datum smrti je poznat zbog toga što se njegova majka pismenim putem obratila poglavniku NDH-a, tražeći da oslobode njenog sina i puste ga iz kaznionice u Sremskoj Mitroici. Očito je da je do poslednjeg trenutka gajila nadu da je njen sin živ. Dobila je sledeći odgovor: „Uvidom u očevidnost Ureda 1 u Šidu ustanovljeno je da je Šumanović Sava kao talac po Višem redarstvenom povjereničtvu osuđen na smrt i strijeljan 30. 8. 1942. godine. Uslijed toga se molbi ne može udovoljiti.“
Poznato je da su pripadnici NDH-a kopali jame, u koje su gurali tela streljanih i ubijenih maljevima. Ukoliko bi bilo onih koji su ostali živi, nisu se libili da ih dokrajče noževima. Potom su bacali kreč na sve njih u jamama – kako bi predupredili svaku mogućnost da neko od njih preživi. Tako je 30. avgusta 1942. godine lišen života naš veliki slikar. On i danas počiva u zajedničkoj grobnici sremskih Srba. Razlika između nekada i sada jeste ta što danas na mitrovičkom groblju postoje imena i žrtava i ubica.
Sava Šumanović je mogao da izbegne stravičnu sudbinu i smrt. Pored toga što je mogao da se odazove pozivima poznanika i prijatelja, te da ode u inostranstvo, u godini pre toga odlučio je da se vrati u Šid nakon što je u januaru 1941. godine bio pozvan na vojnu vežbu u Osijek, u Radnički bataljon, sa kojim je 6. aprila otišao u rat. Međutim, on je i posle toga odlučio da se vrati u svoj zavičaj.
Naposletku, kada se sa ove vremenske distance osvrnemo na život i stvaralaštvo Save Šumanovića, možemo da zaključimo da je njegova umetnost nadživela sve: i zlo, i vreme. Ali moramo se i gorko osmehnuti zbog nekoliko činjenica iz njegovog života: Sava Šumanović je posle završene gimnazije upisao umetničku školu u Zagrebu – godina je 1914, te su se ratne prilike odrazile i na njegov tadašnji život. Bio je izvanredan đak – sa odličnim uspehom i priznanjima profesora – ali kako je sam napisao:
„Na žalost bio sam gimnazista, pa nisam mogao ’a ni hteo’ da pravim profesorski ispit, jer sam hteo da ostanem slikar, a nisam mogao taj ispit praviti jer su u ono vreme, nastavnici deskriptivne geometrije, tražili po 2000 din. mesečno za instruisanje u tom predmetu, koji se polaže na ispitu, a koji ja nisam kao gimnazista učio. Tu svotu plaćati kroz dve godine nisam mogao, a vlast nije htela da mi dozvoli ispit iz grupe povesti umetnosti i opšte povesti i geografije i ako je obećala pre, pa tako nisam postao nastavnik na veliku žalost moga oca i matere” (ovaj odlomak je preuzet sa sajta Galerije Sava Šumanović).
Nakon što je završio umetničku školu, radio je u ateljeu u Zagrebu. Poznavao je mnoge znamenite ljude toga doba, sa mnogima je i prijateljevao, pa tako i sa čuvenim pesnikom Antunom Brankom Šimićem, kojem je ilustrovao naslovnu koricu za njegovu prvu knjigu pesama Preobraženja. Međutim, uprkos svemu tome i činjenici da ga je kritika svrstala u prvi red slikara, Sava Šumanović nikada nije dobio svoje mesto pod zagrebačkim suncem. O tome je i sam ostavio pisani trag:
„Kritika me je metnula u red prvih slikara sveta i ja sam bio okružen dosta velikom ljubaznošću i pažnjom. Na žalost Zagreb nikada više nije bio za mene mesto od nekog interesa posle te izložbe. Ja svoj renome nisam mogao zadržati u tom gradu i ako sam činio sav mogući napor da budem uvek na ’visini’. Oni su imali svoj vidokrug, a koji se usudi, da radi ono, na šta Zagrebčani nisu navikli, toga se oni odreknu. Kako su veoma neelastični duhom, moda je kod njih uvek sa 10 godina zakašnjenja” (ovaj odlomak je preuzet sa sajta Galerije Sava Šumanović).
Sve to ga nije obeshrabrilo, ali je umnogome uticalo na njegov unutarnji svet. Godine 1925. napustio je Zagreb i otišao je u Pariz. Kartu mu je kupio čovek iz Zagreba, koji je poštovao njegov rad. Ali ni u Parizu ga nisu prihvatili onako kako je očekivao. Ni njegov talenat, ni njegova marljivost u radu, ni privrženost Francuskoj nisu bili dovoljni ne samo da ga prihvate već i da mu pomognu da se snađe u novonastalim okolnostima. Srećom, uvek se susretao sa pojedincima koji su mu pomagali onoliko koliko su mogli. Tako je bilo i u Francuskoj, ali to nije bilo dovoljno za njegov opstanak u Parizu, te ga je napustio 1928. godine, kada je i duševno oboleo. Bolest ga je pratila do kraja života, ali ga nije razdvojila od platna i kičice.
Na današnji dan navršilo se osamdeset dve godine od smrti Save Šumanovića. Njegov život nije bio lak, njegova smrt bila je stravična. Ali njegova umetnost ostala je blistava i čista kao suza. Njegove Šidijanke i Beračice posmatraju nas i danas sa zidova Galerije Sava Šumanović. Te predele vedrine niko nije mogao da mu uskrati, ospori, omalovaži, poništi, okrvavi. Tek ukoliko se poneko od nas katkad zagleda u lica Šidijanki i Beračica, opaziće senu u njihovim očima, o čemu će biti reči u nekom budućem tekstu.
Beračice su zauvek okupane vedrinom koja proističe iz njihovih jedrih tela, punih snage i života, iz grožda u kotaricama – od kojeg nastaje vino, krv Hristova – dok se iz njih talasa žito u poljima – od kojeg nastaje hleb, telo Hristovo. Dvanaest Beračica ili Dvanaest Apostola? Sava Šumanović je tu tajnu odneo sa sobom 30. avgusta 1942. godine, dok su boje na platnu Beračica dobijale svoj ton i punoću.
Marija Radić
