Posle devedeset sedam godina od rođenja Stevana Raičkovića, čitamo njegove pesme, tumačimo ih, recitujemo, šapućemo, nosimo ih u sebi poput najdragocenijih miljokaza, radujemo im se i tugujemo s njima. U ovaj izbor uvrstili smo neke od pesama koje je i Stevan Raičković odredio kao najznačajnije u svom opusu – objavio ih je u okviru trećeg, dopunjenog izdanja Pesama. To izdanje je sam priredio. Objavljeno je 1990. godine u Srpskoj književnoj zadruzi.

 

NIJE SVRŠENO

Pomislim: nije svršeno.
Rodiće se još nešto kad prva trava rodi.
Biće još nečeg plavog sa prvim plavim nebom
Što će da se nasmeši
Okolo
I u vodi.
Pomislim: nije svršeno.
Ne može da bude svršetak cvetanja u cveću
Jer ima očiju
Što nas kao dva cveta
Sretnu
I posle dugo sreću.
Pomislim: nije svršeno.
I onda hoću da se zagledam
U krajnji oblik svega.
Pa mi se tiho učini
Da ću sve to da pojmim
Jednom
Sa nekog brega.

(Pesma tišine, Beograd: Prosveta, 1952)

 

LIRIKA O VODI

Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,
Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.
(Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je
duboko u meni,
Toliko duboko da poverujem da je tako.)
Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,
Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.
I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu
Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave
I dva okrugla sjaja potonula iz mene.
Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju
snegom slabina
I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.
… Meka je mahovina vode i guta moj potiljak
Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,
Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.
Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe
Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.

(Balada o predvečerju, Beograd: Nolit, 1955)

 

UMESTO DA U SVILU LAKU

Umesto da u svilu laku
Oblačim tvoga tela plamen
Ja zaodevam hladnu raku
U neprozirni teški kamen.

Umesto da sred morskog bleska
Promiču naša tela oba
Ja u limenku s malo peska
Pobadam sveću vrh tvog groba,

Umesto da sa tobom plivam
I ronim, prskam tvoje lice:
Za mramorom se tvojim skrivam.

U tamnu ploču zurim nice.
I stojim ispod lipe tvoje,
Samcit, umesto da smo dvoje.

(Kamena uspavanka, Beograd: Prosveta, 1962)

 

KASNO MORE

Pođi sad niz more. U srebru tamariska
Na malom pesku s jednim galebom sâm ostajem.
I vriskom njegovim u ušima koji je i vriska
Moja. Odjek mog ćutanja za potonulim sjajem
Ljubavi. Večer silazi i već je do ruke bliza i niska.

Tu sada opet traži ono što nećeš
Dodirnuti nikada. Ono na čijem si tragu
Se nalazio toliko puta uzalud. Umrećeš
Je l da bez krajnjeg lika tog ostrva ili čega? Na pragu
Tajne se nalazeći tajnu ćeš u sebi još veću da okrećeš.

Te ruke koje pronosiš sad eto dodiruju i bilje
Večernje. Ti ne znaš čak ni imena tom svetu
Pod čije krilo ulaziš samo znaš da je okrilje
Sveta. O uđi onda što dublje u srž njegovom pracvetu
U oštri miris koji spaja prah jave s prahom uobrazilje.

Sad zgusni se u nemisao sa biljem u nešto daleko
Kao što se zgušnjava galeb sa zamračenim krajem.
Po žalu prohodi ljubav kao nepoznati neko.
Otišla si niz more ili bilje. Ja ostajem
U hramu svog života malo kleko.

(Kasno leto, Zagreb: Lykos, 1958)

 

 

ZAPISI O CRNOM VLADIMIRU

1.
Moja je bolest, izgleda, ipak tuga.
Kad tèžak boluje, teži je nego teg.
Mart je i ovde sred bolničkoga kruga
U kome kopne: crni Vladimir i sneg.

On kroz lekara kao kroz staklo gleda
I traži pesnika, jedinog za kog zna.
On svojom ranom i tuđoj rani ne da
Da se tišinom, ko korom, zaceli sva.

On hoće pesmu mesto pilula, kapi,
Kad ne pomaže ništa, ni bog, niti lek.
On hoće pesmu – ko kad je pesnik vapi –
Da mu živome il mrtvom produži vek.

On hoće pesmu o tome kako pati,
Kako ga tišti sve i cepa mu se drob
I o tom kako će jednom da se vrati
Na svoju livadu ko kosac ili grob…

(Beograd: S. Raičković, 1971)

 

KAP LETA

Biti sâm u toplom letu usred žita:
To nije biti sâm – no biti s letom
I žitom (i jednom pticom koja skita
Po tvome oku kao svojim svetom.)

(Zapisi, 1950–1975)

 

PROLAZI REKOM LAĐA

Prolazi rekom lađa: val me skvasi.
Pa drugi val i treći, peti zatim.
Za okukom je nesta … Ja je vratim
Mišlju i krenem sa njom da ne časi.

Na palubi sam, mokroj – još se sprema.
Lađari dignu za tren oči s posla
I gledaju me: o ko li ga posla?
Pa već posluju kao da me nema.

Sunce mi tačno na temenu čuči
(I sve tačnije – kako lađa plovi).
U nebu kobac malu pticu lovi –
Nek se i mala već životu uči.

Stojimo oba na pramcu: ja s letom.
Dva oblaka se pojave, pa odu.
Kao u vrt svoj poglêdam u vodu.
Gle: jedna riba luta svojim svetom.

Promaknu pesak i suton, zid luga.
Ima li kog na zemlji, prazni svete?
Onda u nebo opet oči: lete
Velika ptica i mala (al druga!).

Kroz mrak se reka sve više belasa:
To prvo sviće na vodi, a zatim
Bledi i zemlja s krovljem nepoznatim
Što crvenije biva svakog časa.

Prolazi rekom lađa: ja prolazim
I skupljam kuće, tornjeve s obala.
U strogo nebo letne ptica mala
A ja je okom opkolim i pazim.

Promakne pesak, dan, godina, šiblje.
Stojim na crnom pramcu, a već beo.
Lađari – drugi. Slutim ko kroz veo
Da me iz vode motre oči riblje…

U vrbi šum, al mrtav: već se gasi.
Kroz tren u meni taj zvuk zače jeku.
Brujim i gledam: ja sedim uz reku,
Na pesku, samcit. Stoti me val kvasi.

(Prolazi rekom lađa, Novi Sad: Matica srpska, 1967)

 

CRNA KUTIJA

Evo

Kakav je to život
I kakva je to smrt:

Zamišljajući
Ponekad
Sebe

Kako iz prepunog putničkog aviona
zahvaćenog iznenadnim plamenom
kao ujedom neke nebeske zmije-otrovnice

(i tek koji nepredviđeni trenutak
– po upozorenju – pred opštom
eksplozijom)

Negde

Visoko
U nebo

Iskačem
Zajedno
S drugima

(Da bi bar živeli
Makar još koji sekund više)

I dok propadam
Kroz (prokleto meki i neotporni) vazduh

Strmoglavljen

Ili mašući rukama
Kao olovnim krilima
Ne umem da se odvojim od misli na jednu
Od svojih pesama

(ostavljene samoj sebi i nezaštićene
na mom kao nikad u tolikoj daljini
izgubljenom pisaćem stolu)

još neprekucane zbog dugotrajne
dileme da li da na jednom njenom (mada
i sporednom) mestu umesto reči zelen
upotrebim tek malčice lakšu i
razblaženiju zelenkast.

Bliži se zemlja:

Zelen – ne

Zelenkast – ne

Zelen – …

Eto

Kakav je to život
I kakva je to smrt.

(Stihovi iz dnevnika, Beograd: BIGZ; Prosveta; SKZ, 1988)

~

BELEŠKA O PESNIKU

Stevan Raičković rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici, u istočnoj Srbiji. Posle završene gimnazije studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu – Grupu za jugoslovenske jezike i književnost.
Prve pesme je počeo da objavljuje kao gimnazijalac, a ubrzo zatim, kao deventaestogodišnjak, objavljivao je poeziju u nekim od najznačajnijih časopisa toga doba. Počeo je da piše sa četrnaest godina, to je i sam zabeležio u svojim knjigama: prve stihove napisao je za vreme Drugog svetskog rata, 1942. godine, u okupiranom Kruševcu. Umesto na pisaćem stolu, te stihove je napisao u krilu – kao oslonac za hartije poslužila je knjiga Izabranih pesama Dušana Vasiljeva, koju je 1932. godine objavila Srpska književna zadruga.
Prvu knjigu pesama – Detinjstvo – Stevan Raičković objavio je 1950. godine – imao je dvadeset dve godine. Posle dve godine objavio je drugu knjigu – Pesma tišine – koja je bila zapažena u književnim krugovima.
Od 1945. godine Stevan Raičković bio je saradnik literarne redakcije Radio Beograda, i to na poziv pesnika Dušana Kostića. Na tom mestu proveo je celu deceniju. Od 1959. do 1980. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Priredio je knjige pesama nekih od najznačajnijih ruskih pesnika – Ane Ahmatove, Marine Cvetajeve, Josifa Brodskog, Borisa Basternaka. Priredio je i knjige moderne ruske poezije – Sedam ruskih pesama i Slovenske rime (antologija). Preveo je Šekspirove sonete i Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke.
Stevan Raičković je objavio više od dvadeset knjiga pesama, od kojih su najpoznatije Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Tisa, Kamena uspavanka, Stihovi, Prolazi rekom lađa, Varka, Zapisi. Objavio je i sedam knjiga za decu: Veliko dvorište, Družina pod suncem, Gurije, Krajcara i druge pesme, Vetrenjača, Male bajke, Slike i prilike. Tokom pola veka književnog stvaralaštva objavljivao je poetske i prozne zapise, prozu, esejističke, memoarske tekstove.
Godine 1983. objavljena je Sabrana poezija Stevana Raičkovića, u šest knjiga, u izdanju Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda i Prosvete. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1988. godine, u deset tomova, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda i Srpske književne zadruge. Deceniju kasnije, svetlost dana ugledala su i desetotomna Sabrana dela u izdanju BIGZ-a, SKZ-a i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva.
Stevan Raičković je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran 1972. godine, a za redovnog člana 1981. godine.
Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja. Neke od njih su: Zmajeva nagrada, Njegoševa nagrada, Vukova nagrada, Dučićeva nagrada. Dobio je i nagrade: Desanka Maksimović, Rade Drainac, Vasko Popa, Odzivi Filipu Višnjiću, Zlatni krst kneza Lazara, Meša Selimović, Biblos, Skender Kulenović. Dobio je Nagradu SKZ za životno delo i Žičku hrisovulju. Za knjigu prevoda dobio je Nagradu Miloš N. Đurić.
Stevan Raičković je preminuo 6. maja 2007. godine u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.
Stevan Raičković
Stevan Raičković