Park je bio pust. To gorelo je kasno leto
U pesku među travom gde gušter se u žuto sakriva.
Utrčah među klupe i prazno se okretoh –
Bile su gole kao paluba bez mornara što pliva
U svoj svršetak. Okolo je bilo žuto kao tamjan i kao malo sveto.
Sedi na klupu. Već sediš sa senkom svojom izlomljenom
Od kosog sunca. To je tvoja crkva ta kutija od samoće
U svakom džepu koju nosiš. Izvadi to taj dom
Tu kućicu od puža. Razgrni kreč kao što otvaraš voće
Sam si. Nije to ni tužno ni glupo. I daleko je o brodolom.
Otvaraš kutiju ključem koji je jedini. Tiho je
Kao mahovina unutra. Sam pred životom kao senka što stoji
Pored tebe prelomljena. Možda si praodavno krenuo niz boje
Mora. Ko ziba mahovinu? (Ali ko pita iz tebe kao da broji
Sve stvari sa senkama njihovim?) Reč je a usta ne postoje.
I park je bio pust. To gorelo je kasno leto
U čelu. Klupe su bile prazne kao leđa nosača
Nezaposlenih. Ustao sam i senku šuplju okretoh –
U daljini se topio trouglast lim kao vrh mača.
Veče se kao rana otvaralo. Okolo je bilo malo sveto.
