Mnogo spavam i čitam Tomu Akvinskog
ili Smrt Boga (jedino protestantsko delo).
Desno je zaliv kao izliven od kalaja,
iza tog zaliva grad, iza grada okean,
iza okeana okean, sve do Japana.
Levo su suhi brežuljci sa belom travom,
iza brežuljaka navodnjena dolina gde se gaji pirinač,
iza doline brda i borovi ponderosa,
iza brda pustinja i ovce.
Kako nisam mogao bez alkohola, gurao sam na alkoholu.
Kad nisam mogao bez cigareta i kafe, gurao sam na cigaretama i kafi.
Bio sam hrabar. Vredan. Gotovo uzor vrline.
Ali od toga nikakve koristi.
Gospodine doktore, boli me.
Ne tu. Ne, ne tu. Ni sam više ne znam.
Možda je to prekomernost ostrva i kontinenata,
neizrečenih reči, bazara i drevnih frula,
ili pića u ogledalo, bez lepote,
iako je trebalo biti neka vrsta anđela
ili Svetog Đurđa u Ulici Svetog Đurđa.
Gospodine vidaru, boli me.
Uvek sam verovao u čari i mađije.
Naravno da žene imaju samo jednu, katoličku dušu,
ali mi imamo dve. Kad zaigraš,
u snu posećuješ udaljene pueblose
i čak zemlje nikad viđene.
Stavite na sebe, molim vas, amajlije od perja,
treba spasti ovog čoveka.
Ja sam čitao mnogo knjiga, ali im ne verujem.
Kad boli, vraćamo se na obale nekakvih reka,
sećam se tamošnjih krstova sa znacima sunca i meseca,
i vračàrâ kako su radili kad je vladala epidemija tifusa.
Pošaljite svoju drugu dušu iza gora, iza vremena.
Recite, čekaću, šta ste videli.
