Vest da nas je napustio Aleksandar Petrov odjeknula je snažno u srcima svih onih koji su ga poznavali, ali i u životu srpske književnosti zato što je on bio jedan od njenih branitelja, čuvar njenih najuzvišenijih vrednosti i njenih istina. Izabravši za doktorsku tezu pesništvo Miloša Crnjanskog u trenutku kada je sâm Crnjanski morao da bude daleko od Beograda, Aleksandar Petrov je već tada odabrao put koji mogu da utabaju samo vizionari. Za čoveka rođenog u prošlom veku bio je zasigurno podvig ostati istrajan u svom naumu, dostojanstvu i najdubljim uverenjima. Aleksandar Petrov bio je jedan od takvih podvižnika.
Kada bismo hteli da navedemo sve što je uradio za srpsku književnost, ne bismo uspeli da u celosti osvetlimo njegov doprinos zato što su mnoga delanja ostala u senci njegove prirode – plemenite i krotke. Ipak, ostaće zapamćen po neizmernoj stvaralačkoj energiji koja nije jenjavala ni u osamdeset trećoj godini života. Radio je i stvarao čak i kada je znao da je put u večnost blizu, pa je tako 23. septembra ove godine u Kolarčevoj zadužbini predstavio zbirku pesama Erosova sveska, objavljenu na srpskom i ruskom jeziku, i zbirku priča Doktor Haos. Posle toga, obratio se književnoj publici u Studentskom kulturnom centru 13. oktobra, kada je predstavljena knjiga Dragane Ratković Pesnik i emigracija: konceptosfera doma i domovine u poeziji Aleksandra Petrova. To je bio naš poslednji susret sa njim.
Aleksandar Petrov napustio je ovaj svet 19. novembra 2021. godine. Do poslednjeg trenutka živeo je književnost. Književnost je bila njegova istina i njegov dom. Istina koja se obznanila i na dan njegovog ispraćaja u večnost – kao mnogorazlična mudrost, kao čudo spoznavanja. U to čudo nekoliko godina ranije pero je umešao još jedan naš veliki pisac. Reč je o Miloradu Paviću.
Verovatno se pitate otkud u istoj priči Aleksandar Petrov i Milorad Pavić. I možda ćete se iznenaditi kada budete saznali da su se njih dvojica zaista sreli i u Pavićevoj priči Terazije. Imala sam priliku da je pročitam pre skoro dva meseca, priređujući Pavićeve priče za objavljivanje. Međutim, dogodilo se da je u skeniranoj, odnosno elektronskoj verziji teksta koju sam imala, nedostajao deo priče Terazije. Odlučila sam da joj se vratim kada budem pročitala sve ostale priče, jer sam pretpostavila da je sasvim moguće da nedostaju još neki delovi drugih priča. Kada sam došla do poslednjeg reda poslednje priče, shvatila sam da sam se prevarila. Samo priča Terazije nije bila cela, odnosno nedostajao je njen središnji deo.
Vratila sam joj se 24. novembra oko 10.30 časova. Nisam imala drugo izdanje Pavićevih priča, pa sam pozvala njegovu suprugu Jasminu Mihajlović. Ona mi je odmah poslala celu priču Terazije. Deo koji je nedostajao počinjao je sledećim pasusom:
„Išao sam onom stranom trga koja poslednja prima svetlost sa zapada, kada osetih da mi neko s leđa u hodu priđe sasvim blizu, naglo mi stavi prst u uho, i za taj kratki časak dok sam bio gluh, pokuša da mi veže dlaku kose u čvor. Ja se okretoh i udarih šamar pre no što spazih koga udaram. Udareni je imao jedan obraz crven kao krv, a drugi beo i ja poznadoh u njegovoj bradi Sašu Petrova. Htedoh da mu se izvinim, i zbunjeno zastadoh, ali se on ponašao kao da uopšte nije osetio udarac sve dok jedna od prolaznica ne uzviknu: – Gle, udariše naletnika!“[1]
Pogledala sam na sat. Bilo je tačno 11 časova. Nastavila sam da čitam:
„On se tada trže i ja videh kako odjednom dobi dve senke i kako mu pojas pade pod kolena. Meni se tada učini da sam se prevario i da to nije Petrov i produžih put, kada on potrča za mnom, oslovi me po imenu tražeći da mu udarim i drugi šamar, pružajući mi i levi obraz i vukući me za kapu. Ja se zbunih još jednom, a on je objašnjavao izvinjavajući se, da je on tu da četvrtkom za potrebe ’Zlatarne Celje’ prolaznicima otvara rupice na ušima za minđuše. Pri tome se, poveravao mi je on, da ne bi bolelo, drži prst u uhu jedan trenutak, a potom kroz rupicu, da ne bi zarasla, protne dlaka i veže. I doista, on mi pokaza malu zlatnu iglu koja mu je bila načinila ranicu na dlanu. U tome zamakosmo sa Terazija prema Skupštini gde on najednom stade. Pred nama se behu isprečile naše senke; ja zakoračih u svoju, a moj saputnik se ne usudi da pogazi svoje dve senke, nego ostade iza njih kao iza vode dovikujući mi očajno:
– Imajte milosti, vi ste nam dužni šamar! Kud smo sad spali ovakvi, ni uzmi ni ostavi!… Ali upamtite, doći ćemo mi po svoje kad-tad! Kad-tad! – dovikivao je čovek sad već gnevno kroz svetinu koja se obazirala. – Ako ne verujete, pipnite uho!“[2]
Opelo Aleksandru Petrovu počelo je tog dana u 11 časova. U tom času su se on i Milorad Pavić ponovo sreli u istoj priči, ali u drugom vremenu, u čitanju. Prvo što sam pomislila nakon te spoznaje bilo je: sve je na svetu u vezi i ništa se ne gubi. Sumatraizam na delu, i to u novembru, mesecu u kojem su nas napustili i Miloš Crnjanski (1977) i Milorad Pavić (2009), i to na isti dan, 30. novembra. I Aleksandar Petrov 19. novembra 2021. godine.
Tog 30. novembra 2009. godine još jednom se književnost uplela u život i navela nas da pomislimo kako je ona ipak srasla sa životom kao što koren sraste sa zemljom. Poznato je da je Milorad Pavić napisao jednu od najlepših priča posvećenih Milošu Crnjanskom. Naslovio ju je kao Smrt Miloša Crnjanskog. I otišao je sa ovoga sveta istoga dana kada i Crnjanski, zamenivši tako – baš kao u priči – književnost životom. Sa druge strane, već sam rekla da je Aleksandar Petrov bio prvi koji je doktorirao upravo na poeziji Miloša Crnjanskog – tema njegove doktorske disertacije bila je Poezija Miloša Crnjanskog u evoluciji srpskog pesništva. Slučaj komedijant, rekao bi Crnjanski.
I tako su se 24. novembra 2021. godine u dotad nenapisanoj priči susreli Aleksandar Petrov, Milorad Pavić i Miloš Crnjanski. Književnost je bila i ostala njihov dom. To me je podsetilo na stihove pesme Kuću biram Aleksandra Petrova, koju je kazivao na već pomenutoj poslednjoj književnoj večeri u Beogradu. U toj pesmi on je napisao da ipak bira kuću od hartije:
„Dok hodam,
da je nosim u šaci.
Kad legnem
u njoj
da dišem.
Neka je laka.“[3]
Ali ni tu se ova priča ne završava. Za poslednji broj Književnih novina Aleksandar Petrov napisao je tekst Vasko Popa, pesnički početak i životni kraj, i tom prilikom citirao je stihove Popine pesme Odlazak:
„Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam.“[4]
Njegov dugogodišnji prijatelj Gojko Đogo rekao je u intervjuu kako mu je u telefonskom razgovoru Aleksandar Petrov kazao da je na kraju teksta poželeo da te stihove parafrazira ovako:
„Nisam više tu
S mesta sam se pomerio
Ali tu i dalje jesam.“[5]
Usudiću se da dodam: Tu će zauvek biti. Kako reče Milorad Pavić: „Ako ne verujete, pipnite uho“.[6] Ako Vam ni to nije dovoljno, setite se da Miloš Crnjanski šapuće duže od veka: „Sad smo bezbrižni, laki i nežni“,[7] a i ne zaboravite da je u ovom stoleću Aleksandar Petrov zapisao: „Neka je laka“.[8]
Marija Radić
U Beogradu, 24. XI 2021.
[1] Milorad Pavić, Sve priče, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 272.
[2] Isto.
[3] Aleksandar Petrov: Pesnik i emigracija https://www.youtube.com/watch?v=ruBeME3GeYY Web. 24.11.2021.
[4] Odlazak Aleksandra Petrova. Iako Rus po poreklu, bio je veći Srbin od mnogih Srba. https://rs.sputniknews.com/ Bez paginacije, Web. 24.11.2021.
[5] Isto.
[6] Milorad Pavić, Sve priče, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. 272.
[7] Miloš Crnjanski, Lirika Itake i sve druge pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002, str. 112.
[8] Aleksandar Petrov: Pesnik i emigracija. https://www.youtube.com/watch?v=ruBeME3GeYY Web. 24.11.2021.
* Ovaj tekst je objavljen u časopisu Bagdala, u decembru 2021. godine.
