SVETSKI DAN POEZIJE
Na 30. Generalnoj konferenciji u Parizu 1999. godine UNESKO je 21. mart proglasio Svetskim danom poezije. Ovaj dan je posvećen promociji čitanja, pisanja, objavljivanja i proučavanja poezije širom sveta, kao i „davanju novih podsticaja i priznanja nacionalnim, regionalnim i internacionalnim poetskim pokretima” (navedeno u izveštaju iz 1999. godine).
Svi vi koji pratite Kulturni osvrt znate da posebnu pažnju posvećujemo poeziji i da je upravo zato na našem sajtu možete pronaći u okviru tri rubrike: Pesnici koji su grejali svet, Pesnici našeg doba, Pesma sedmice.
Na ovaj dan vraćamo se posebnoj pesmi Borislava Radovića:
TRI RUŽE
I
Kako li je išta odatle proklijalo,
održalo se u praznoj cisterni,
pitam se, drva slažući za zimu.
Kad se pomolio iz tamne pukotine,
tanušni pipak sa sitnim bodljama
pustio se dva pedlja, pa je stao.
Te prve godine se nešto kolebao.
Onda bi gurao za mrazevima, naglo;
bokorio se, hvatao za vazduh,
osipao gustim žućkasto-belim cvetom;
a u podnožju zelenih šibova
krunio se kamen i ploča odizala…
Naposletku smo posekli tu ružu,
pre nego što je srušila cisternu.
Kada smo uklonili kamen,
videlo se da su tu bila dva izdanka
što su se vezali u čvor pod samom pločom,
dve noge urasle u bezglava ramena:
pronašli smo divlju životinju, ne ružu
koja u gukama iz memle krijumčari
smotuljke s porukom o čežnji i teskobi,
nego splet mišića napetih slepom snagom.
Izvadili smo je i malo okresali.
(Ni pomislio nisam da je spalim.)
Sada ta ruža dizalica,
davno suva, stoji na drvima pod strehom,
na obe noge koje bez oslonca
podmeću pleća u prazninu.
II
Pamtim da se jedared okupismo
kod suseda, pod grmom druge ruže;
u jutro kad su dve Marije, kažu,
zatekle onog neznanca u belom,
ognjena oka, koji je sedeo
i čekao na izvaljenoj ploči
s pitanjem zašto tu živoga traže.
Na stolu behu sve crvene stvari:
višnjeva jaja u zdeli od pruća,
onda pastrma, još vruća, rotkvice…
Mrlje od mladog vina po stolnjaku
s laticama te iste vinske ruže…
I svi mi tamo, u ružinom hladu,
zarumenjeni, suncem poprskani…
A oni koji nisu više s nama
nađoše se u našem razgovoru:
tiskali su se oko bučnog stola
i puštali da kroz njih prolazimo
s praznim i punim bocama, i pričom;
pa kad bismo zaćutali za časak,
nad nama bi sa grane, sav ushićen,
neki nevidljiv žabac kreketao…
III
Treća ruža cveta na usamljenoj streli
u leji, negde s visine očiju.
Trnovi joj liče na grabljive kljuniće.
Nju majka nekad zasipa pepelom
i zaliva vodom u kojoj skuva meso.
Ostavlja samo pupoljak na vrhu,
što se dugo žari dok ne plane i bukne.
Tada je majka pažljivo ubere,
uvek sama ona, iako jedva može
da digne do nje ukrućenu ruku.
Zdravom pridržava, pa makazama seče
kratko pri vrhu, grčevitim stiskom;
i nosi polako u pregršti njen plamen.
U čaši vode goreće ta ruža
na očevoj ploči još tri-četiri dana,
sigurno, mislim ali joj ne kažem.
(Borislav Radović, Pesme, Srpske književna zadruga, 1994)
