Branko Miljković rođen je 29. januara 1934. godine, te se danas navršava 90. godina od njegovog rođenja. I posle devet decenija, sasvim je jasno da će vatra njegovih reči zauvek plamteti. Delimo sa vama tri njegove pesme.
More pre nego usnim
Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al’ ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.
Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.
Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l’ moja ili tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedina zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!
Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen
