Autoportret sa glavom na stolu
Rastu mi na pragu,
rastu u oluku, rastu na krovu,
po svim sobama
rastu mi korov i trava!
A meni se spava!
Napadaju me mravi,
ruka mi se do lakta crni od mrava!
A meni se spava!
U sela nam ujahuju vojnici,
pale sena,
hvataju guske i patke,
na drumove izgone
stada ovaca i krava!
A meni se spava!
Razvaljuju mi vrata kundacima,
tuku me,
hapse me,
bacaju me niz stepenice u mrak,
prepun drvenih i gvozdenih sprava!
A meni se spava!
Neko, ne vidim ko,
poziva me u borbu za slobodu,
traži pobedu istine i pravde,
pobedu ustava, zakona i prava!
A meni se spava!
Bacio sam pušku i kapu!
Neka pobedi sneg!
Na sto se spušta,
ko na dno,
moja glava!
Meni se spava,
ugasite,
meni se
spava!
Traženje reči
O kako da mi dođe reč snažna i sirova,
Ko drvo kao izvor ko đubrište što kisne,
Reč koju ne mogu da obeleže slova,
Što greje kao svetlost, što kao kamen pritisne.
Da je u ustima osećam kao zalogaj mesa,
Ko krvav poljubac u uho, ko poljubac u srce samo,
Da me okružuje ko sunca puna nebesa,
Pa da toj reči svoj želudac i svoje srce damo
Da postoji van nas ko biće! O kako
Da nađem reč koja daždi ili gori ili cveta,
U kojoj nad morem korablja plovi polako
Pretovarena rudama i plodovima leta.
Kako da nađem reč koja se isparava,
Iz koje – do skeleta opran! – isplivam ko iz mora,
Koja me usisava u sebe ko ona putnica garava
Od koje na telu ostaje trag ko od lovranskih zora.
Kako da nađem reč u koju mogu da posadim
Drvo ili žito, reč u kojoj ribe plove,
Reč kojom rebra grejem ili telo hladim,
Koju bez pomoći ruku i nogu ne mogu usta da proslove!
Reč koja nije samo glas!
Prebledele
I besposlene mi ruke u krilo padaju neme,
Bez reči, kroz providnu vatru posmatram večernje predele
I sitna se naselja povlače u nezdravu maglu i vreme.
Uteha
Zbog zala proklinješ,
a ni za jedno se dobro zahvalio nisi!
Pitaš se od kog je nemilosnog boga
ili od koga đavola, ovo zlo,
a za dobro pitao nisi od koga je!
Stiskaš glavu šakama, kolenima,
pitaš se čime si ovaj pokor zaslužio,
a čime si dobro zaslužio pitao nisi!
Ustaj, otri te suze, ne cvili tu,
umij se, očešljaj se, uljudi se,
i gledaj da odsad
sa tom krvavom suzom u srcu živiš
ko što si dosad
s veselom vodom kroz livade, živeo!
~
Biografija
Ljubomir Simović rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.
Za vreme studija radio je kao urednik i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa Vidici. Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.
Objavio je pesničke knjige:
Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz njegovog pesništva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994), Učenje u mraku (1995).
Ljubomir Simović je napisao četiri drame:
Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada.
Ljubomir Simović je 15. decembra 1988. godine izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Živi u Beogradu.
