Beograd noar predstavljen je čitalačkoj publici u knjižari Vulkan u Beogradu. Ova knjiga noar priča ugledala je svetlost dana za vreme ovogodišnjeg Sajma knjiga, u okviru izdavačke kuće Vulkan. Tada je prvi put objavljena na srpskom jeziku, dok je izdanje na engleskom jeziku objavljeno 2020. godine.
Beograd noar je tako postao deo poznatog svetskog serijala Noar, koji je osnovala američka izdavačka kuća Akashic Books. Do sada su u ovom serijalu mesto dobile noar priče pisaca iz mnogih gradova – od urbanih afričkih metropola, preko Buenos Ajresa do Nju Orleansa. Iz ovog dela Evrope bio je zastupljen Zagreb i konačno – Beograd. Čitanost ovih knjiga i kontinuitet njihovog objavljivanja u okviru pomenutog serijala potvrđuju uspelost ideje da se kroz prizmu noara ispričaju priče o mračnim stranama određenih gradova.
U beogradsko izdanje uvrštene su noar priče koje su napisali neki od najeminentnijih savremenih književnica i književnika: Oto Oltvanji, Kati Hijekapelto, Vesna Goldsvorti, Mirjana Đurđević, Vladan Matijević, Muharem Bazdulj, Vladimir Arsenijević, Dejan Stojiljković, Miljenko Jergović, Aleksandar Gatalica, Vule Žurić, Verica Vinsent Kol, Goran Skrobonja i Miša Gleni.
Delovi Beograda zastupljeni u pričama: Blok 45 (Novi Beograd), Novobeogradski blokovi, Knez Mihailova, Vračar, Bulevar kralja Aleksandra, Palilula, Topčiderska zvezda, Manjež, Ulica maršala Birjuzova, Trg republike, Pionirski park, Lekino brdo, Učiteljsko naselje, Dorćol.
Ideja o beogradskoj verziji noar priča ostvarena je zahvaljujući interesovanju i zalaganju Milorada Ivanovića, glavnog i odgovornog urednika BIRN-a u Srbiji. On je bio upoznat sa knjigama objavljenim u okviru ovog serijala, te je odlučio da se obrati vlasniku Akashic Books-a. Posle nekoliko godina pregovaranja, dobio je odobrenje da okupi pisce koji će napisati noar priče smeštene u različitim delovima Beograda. Marija Radić, urednica srpske književnosti u Vulkanu, prepoznala je tu ideju i tako je ova knjiga objavljena i na srpskom jeziku.
U predstavljanju knjige u knjižari Vulkan učestovali su Oto Oltvanji i Mirjana Đurđević, priređivač Milorad Ivanović i urednica Marija Radić.
Marija Radić je na samom početku istakla da se ideja o tome da se neki od najeminentnijih savremenih književnica i književnika nađu među koricama jedne knjige, ujedinjeni u nastojanju da ispripovedaju priče smeštene u Beogradu, pokazala kao značajna i plodotvorna: „Ukrštanje različitih poetika i talenata u okviru noar matrice dragoceno je upravo zbog toga što otvara prostor za pomeranje ustaljenih granica i čitalačkih očekivanja. Upravo u toj raznolikosti glasova i pristupa leži posebna vrednost ove knjige: ona pokazuje da noar nije tek žanrovski okvir, već plodno tlo na kojem se mogu susresti različite estetičke i tematske preokupacije, objedinjene duhom grada koji je i protagonista u ovoj knjizi”.
Milorad Ivanović je kazao da nije bilo teško napraviti izbor pisaca. Imao je nekoliko kriterijuma kojima se vodio, između ostalih i taj da pisci budu različitih generacija i poetika: „Saradnja sa svim piscima čije su priče zastupljene u ovoj knjizi potvrdila je da nisam pogrešio. Beograd noar je poseban i zbog toga što ćete među koricama jedne knjige videti imena književnika i književnica koja ni u jednoj drugoj knjizi nećete pronaći jedne pored drugih – spojio ih je noar”.
Jedna od središnjih tema ove književne večeri bilo je pitanje žanra – Marija Radić se osvrnula na žanrovsko određenje trilera, krimi-priča i noara – istakavši da u noaru nema katarze: „Noar donosi prepoznavanje svega onoga što je u pričama osvetljeno – od izvitoperenog društvenog poretka, sankcija, tranzicija do ratova – ali ne donosi razrešenje. Noar je žanr koji ne daje čitaocu utehu, on čak ni ne podrazumeva priču o zločinu, nego donosi priču o svetu u kojem je zločin već moguć. Dakle, u noar svetu zločin jeste posledica, ne uzrok.”
Oto Oltvanji, čija priča Ispod svega teče reka sete otvara ovu knjigu, odredio je noar kao podžanr kriminalističke književnosti sa jasno postavljenim pravilima: „Reč je o specifičnoj i zahtevnoj formi, koja za mene nije ograničavajuća – naprotiv.”
Oto Oltvanji je istakao i da mu je drago zbog toga što je pored sto dvadeset knjiga u ovom čuvenom serijalu objavljen i Beograd noar.
Govoreći o Beogradu kao prostoru u kojem je moguće pronaći stvarne događaje koji se mogu transponovati u književnost, kazao je da mu je bilo važno da to bude Blok 45 upravo zato što živi u tom delu grada i poznaje ga kao što poznaje svoj rodni grad. Mirjana Đurđević je rekla da je svoju priču smestila na Vračar, zato što je to kraj u kojem je odrasla i u kojem i danas živi: „Sve o čemu sam pisala videla sam svojim očima, pa su tako i likovi, i atmosfera i svi događaji sami po sebi toliko ’noar’ da gotovo ništa nisam morala da izmišljam”.
U toku večeri su osvetljene i druge važne teme koje se tiču noara kao žanra: od uloge pripovedača i likova voajera – koji svakodnevno prelaze granice zakona, privatnosti – pa sve do cinizma i ironije, kao i crnog humora koji se upotrebljava kao sredstvo ublažavanja ili naglašavanja određenih egzistencijalnih, društvenih i moralnih tenzija, čime se noar potvrđuje kao prostor slojevite kritike savremenog sveta.
Na samom kraju večeri, Milorad Ivanović je kazao da su dosadašnji utisci o ovoj knjizi dobri i da je u okviru serijala Noar privukla veliku pažnju čitalačke publike.
O KNJIZI
Ideja da se neki od najeminentnijih savremenih književnica i književnika nađu među koricama jedne knjige, ujedinjeni u nastojanju da ispripovedaju priče smeštene u Beogradu, pokazala se kao značajna i plodotvorna. Ona je, pre svega, potvrdila da je talenat podjednako snažan u svim književnim žanrovima – te će čitaoci imati priliku da upoznaju svoje omiljene autorke i autore kao vešte pripovedače noar priča.
Na stranicama pred vama, svi oni otkrili su istu sliku iz različitih perspektiva – mračno lice Beograda, koje skriva priče o kojima se ćuti. Upravo na toj poliperspektivnosti počiva raznolikost koju uočavamo na svim pripovednim nivoima: svaka priča u ovoj knjizi jeste fragmentarna slika sveta u kojem je Beograd protagonista – pred njegovim licem odvijaju se i smenjuju životi i sudbine, a njegove ulice jesu pozornice na kojima se odigravaju bizarne priče. U njima se obrisi fiktivnog i stvarnog stapaju i potom gube u nemirnim senkama grada, ostavljajući iza sebe samo tihe odjeke priča koje se ne zaboravljaju, već nastavljaju da žive na beogradskim ulicama.
Tematski i stilski raznovrsna, ova knjiga priča, zasnovana na noar matrici, prikazuje galeriju likova koji nas vode kroz skrivene kutke Beograda, oblikujući tako i jedan od njegovih mogućih identiteta.
Marija Radić
ODLOMCI IZ KNJIGE
Kozma me je pretvorio u kibicera, voajera, špijuna. Čekao sam u vlastitom predsoblju dok posle sedam nije triput kratko pokucao. Bio je to signal da je s klupe na šetalištu video komšiju kako izlazi iz zgrade i odlazi, ovaj put dalje od naših kontejnera za smeće.
Dok smo se peli do četvrtog, više mi nije bilo bitno da li ćemo sresti nekoga. Kad je Kozma otključao vrata, ponovo sam čuo glasove, ovaj put muški i ženski, razaznajući reči „sonata“ i „filharmonija“. Instinkt me je terao da se okrenem i zbrišem, ali Kozma se osmehnuo i laganim korakom pošao do prvih vrata, otvorio ih i pozvao me prstom. Pokazao mi je radio-aparat u prozoru.
Lako smo pretražili stan, jer u njemu ne samo da nije bilo mrtvih žena – ili makar kofera i testera – već ni bilo čega drugog. U dnevnoj sobi se na sredini nalazio samo bračni krevet sa čistom posteljinom i veliko ogledalo na zidu.
Pogled s visokog prozora na dvorište bio je bitno drugačiji od mog pogleda. U parku sam razaznao senku osobe nalik jednoj od devojaka iz Žižine grupe, koja kao da je gledala gore, baš ka ovom stanu. Preko krovova drugih zgrada videla se reka, crna i nabujala.
„Nešto tu nije u redu“, rekao je Kozma zamišljeno.
Odlomak iz priče „Ispod svega teče reka sete” Ota Oltvanjija
Dve ćelave žene, jedna s slamnim šeširićem, mršava ko avet, i druga, sa šarenom bandanom na glavi, u farmerkama koje joj već spadaju, obišle su ukupno osamnaest vračarskih podruma u blizini Kalenićeve pijace, predstavljajući se u interfon kao postekspres, kume koje su došle na rođendan i zaboravile naočari, dostava pice… Hari ne zna te trikove, ali joj mašta radi kad je u akciji. U neke na kraju nisu ni prodrle, podrumska vrata bila su zaključana. U ostalima nije bilo ni živih ni mrtvih, na sreću.
Baterijskom lampom osvetlile su brda krompira, gajbe s jabukama, plastične džakove sa šargarepom kupljenom u nekom supermarketu, koja se očigledno raspakuje i na pijaci prodaje kao domaća, dva dušeka na naduvavanje, poneki jastuk, jedan poljski krevet, rashodovan kauč, kruške, karfiol iz uvoza ostavljen da svene i deluje organic, kineske torbe, jedno ogledalo uz podrumsko prozorče, ćebiće, negde složene, a češće razbacane po onome što bi trebalo da bude postelja, rezervne patike, plastične kanistere s vodom… I nigde grožđa, ili traga od Mare.
Odlomak iz priče „Undermarket” Mirjane Đurđević
