U srcu Panonije, na levoj obali Tise, prostire se Čongrad, omaleni grad u kojem je 26. oktobra 1893. godine rođen Miloš Crnjanski. Do Čongrada su me odveli redovi koje je napisao, ali i oni nastali kasnije – uplitanjem teksta u stvarnost – 2024. godine, sto trideset jednu godinu posle njegovog rođenja. Sve je na svetu u vezi i ništa se gubi, napisao je Miloš Crnjanski, ostavivši nam sumatraističku viziju kao sunce u očima.
Tog oktobarskog jutra 2024. godine sunce se izlilo u jesen, pa je put od Beograda do Čongrada ličio na prolazak kroz galeriju u kojoj su izloženi najlepši jesenji pejzaži. Jedan takav ugledali smo i kada smo se približili rodnoj kući Miloša Crnjanskog. Ona se nalazi na ulazu u Čongrad, oniska, sa zidovima oker boje, u ulici posutoj žutim lišćem. Otišao bih u žuto lišće i ne bih se okrenuo, odjeknulo je. Zakoračila sam u žuta lišća i zastala sam.
U grudima ustreptala srca, u rukama buket jesenjih ruža – to su bili rođendanski darovi. Zauvek ću pamtiti cvetni prizor u kojem se otkrila spomen-ploča, sa piščevim likom izrađenim u reljefu, na kojoj je pisalo: Милош Црњански, српски књижевник, 1893–1977. Isto je pisalo i na mađarskom jeziku.
Otkud Miloš Crnjanski u cveću? Slučaj komedijant je udesio da se danas u toj kući nalazi mala prodavnica cveća, domaćeg vina i drugih đakonija. Kada sam spustila jesenje ruže ispred njegove spomen-ploče, prodavac je gestiluacijom pokušao da mi objasni kako spomen-ploča već počiva u cveću i kako je još jedan buket suvišan. Osmehom sam odbranila i jesenje ruže koje sam tog jutra izvadila iz vaze i dan Crnjanskovog rođenja.
Bilo je čudesno stajati na tom mestu i prizivati u sećanje redove iz Dnevnika o Čarnojeviću, u kojem je on sam opisao svoje rođenje i krštenje:
„Kad beše peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Pođoše, dakle, po snegu i vihoru, u saonicama. Kažu, ni suzu pustio nisam. Na Tisi su nas vijali vuci, a led je počeo pod nama da pršti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj, grčkoj, cincarskoj, crkvi. Mati mi plakaše. Otmena jedna plemenita dama, što je trebalo da me drži u vodi, nije došla. Možda je uplašiše vuci. I tako, jer čekati se nije moglo, uzeše jedinog pravoslavnog čoveka, crkvenjaka, po imenu Božura. I on, suzan zbog počasti što ga iznenada stiže, držaše me, pod vodom svetom i plakaše, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva. Bogati Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado sećale srpskih đaka, setiše se i moga oca i pozvaše nas u kuće svoje. A svud u snegu belele se prazne, naše, stare, ostavljene crkve. Moja mati, ponosita i gorda, odbila je prezrivo pozive i mi smo opet jurili po zavejanoj reci, izmičući od urlika vukova.”
Sam Miloš Crnjanski odredio je Čongrad kao „činovnički Sibir”, zato što je i njegov otac, pored mnogih drugih, poslat tamo po kazni, kao nepododbni službenik.
Nadomak piščeve rodne kuće, u Ulici korenova broj 17, nalazi se još jedna zgrada sa spomen-pločom i njegovim potpisom. Ta ploča je postavljena 1986. godine, kada je odlučeno da tadašnja opštinska zgrada bude označena kao spomen-kuća Miloša Crnjanskog. Zapravo, to je bio pokušaj da se sačuva uspomena na pisca. Tamošnji meštani opredelili su se za opštinski objekat jer su smatrali se da je to pogodnije zbog turista, kao i namernih putnika u potrazi za piščevom kućom. Ta ideja jeste ostvarena, ali nije zaživela, te se danas tu nalazi samo pomenuta spomen-ploča.
Sledeće odredište na ovom proputovanju bila je Crkva Svetog Nikole, u kojoj je Crnjanski kršten. Na putu do nje zatalasala se i Tisa. Ova pravoslavna crkva nalazi se u obližnjem gradiću Sentešu. Udaljena je skoro petnaest kilometara od kuće u kojoj je Crnjanski rođen. Ostala je skrivena za nas zato što je tog dana bila zatvorena. Kako je Senteš mali grad, nema u njemu ni meteža ni buke. Ponovo se čuo samo vetar i šuštanje lišća.
Posle susreta sa svim ovim mestima, imam utisak da mi je još bliže sve što je Crnjanski napisao, da ga vidim još jasnije. Poneti u sebi obrise ovakvih varošica, gotovo pustih, ušuškanih u pejzaže koji umnogome podsećaju na platna Save Šumanovića, već jeste posebno iskustvo. Kada sve to u sebi ponese pisac koji pored nesvakidašnjeg talenta poseduje i osećanje sveta kakvo je imao Miloš Crnjanski, posle njega ostanu knjige zbog kojih je srpska književnost velika i lepa.
Da mi je neko kazao da ću na dan njegovog rođenja stajati ispred kuće u kojoj se rodio, ponovila bih njegove reči: ,,Isakovič, međutim, ode kud ga želje vuku”. I tako smo se sreli, Crnjanski, Isakovič, on i ja, Čongrad i jesenje ruže.
Na današnji dan 1977. godine napustio nas je Miloš Crnjanski.
„Negde mora biti lakšeg života, vedrine događaja, što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni, penušavi slapovi. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde, na nečem čistom, bistrom, glatkom kao što je površina dubokih, gorskih jezera. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se beše rodio. Idući nečem vanrednom, što je, kao i nebo, osećao da sve pokriva.”
Druga knjiga Seoba, Miloš Crnjanski
