Žvinje i Špulje, Stevan Raičković

Nikada ih nisam video

A već godinama
Svakoga leta

Sa kafanske terase u Herceg-Novom
Satima gledam u tom pravcu

(I po pričama znam):

U brdu preko Zaliva

Samuju
Dva sela

Jedno do drugoga

Žvinje i Špulje.

(Kao da ih je neka ista siròta ili luda oba rodila

Zato su im valjda
I imena
Toliko slična

I tako
Oskudna.)

Između njih i mene je uvek sunce

I more.

I samo ih ponekad
Naslutim
Kako postoje:

Ko petrificirani puževi
U steni

Ili

Gušteri
S mimikrijom

(Koji pod usijanom zvezdom dahću).

Sve je u njih od kamena
Kažu

(I zemlja pod nogom
I nebo nad glavom)

Zato ih u kamenom brdu i ne vidim…

Čak
I odavde

(Iz ovog snežnog dana)

Pomislim tako na Žvinje i Špulje:

Kao na nešto nejasno
I skriveno

Negde u prirodi

(Ili u meni).

~

Postoje mesta koja se usele u čoveka. Takva mesta je nemoguće napustiti, jer i kada je čovek fizički udaljen od njih, ona rastu u njemu, nadvisujući sve ostalo, i stvarno, i nestvarno. Herceg Novi je mesto u kojem je Stevan Raičković pronašao svoj horizont. Mnoge stihove napisao je upravo tu, pa tako i pesmu Žvinje i Špulje, koja je zapisana u njegovom dnevniku. Pored svih njegovih drugih velikih pesama, ova je ostala u zasenku, ali ako je pročitate još jednom, zamislićete se…

Stevana Raičkovića odavno nema. Njegove pesme žive, i živeće. Žive i Žvinje i Špulje. Posetila sam ih i uverila sam se u to da iako nikada nije kročio ni u jedno ni u drugo selo, opisao ih je potpuno verodostojno. To i nije toliko važno, ali je zanimljivo jer svedoči o snažnoj pesničkoj intuciji. A i kad zamislim Stevana Raičkovića u zimskom pejzažu, na terasi kafane u Herceg Novom, kako gleda u daljinu, dok između njega i Zaliva stoje sunce i more, iskrsava bezbroj pitanja… Ni na jedno od njih nisam pronašla odgovor, ali onaj najvažniji dao je on u toj pesmi – ono najdublje u nama otkriva se uvek izvan nas. Tako se otkrila i ova pesma, u letu u kojem sam ostala zauvek.