Samac
kad sam bio mlad, kad sam bio samac,
iznajmljivao sam sobu bez grejalice.
ulazio na stara vrata. zaključavao labavu bravu
i po sto puta proveravao – da li sam dobro zaključao.
u sobi, čitao sam i čekao da dođe neko
i da me ubije.
legao bih s mišlju da će upasti i zaklati me.
ili me izbušiti mecima.
i, svake noći, pomislih, to je poslednja noć.
i neprestano je neko kucao na moja vrata.
ja sam cvilio, a neko je uporno kucao.
znao sam – ako me ubije,
policija će napraviti rutniski zapisnik
i niko se neće osvrnuti na moje rukopise.
molio sam da ode. molio sam da više ne dolazi.
ali uzalud.
sve sam joj priznao. ona je bila psihijatar.
gledala me u oči. rekla je: da bi savladao strah,
moraš se suočiti sa strahom.
otada, dolazio sam pred svoju sobu. kucao
na svoja vrata. uporno sam kucao,
ali iznutra se niko nije javljao.
niko nije otvarao.
nakon desetak minuta kucanja, ušao bih
i vrisnuo.
tada bi neko, ko je čekao u mojoj sobi,
odmah izašao i nastavio da kuca, a ja sam
unutra cvilio i molio ga da ode. molio
da više ne dolazi.
ali uzalud.
uporno je kucao i uporno mi govorio:
da bih savladao strah, moram se suočiti sa strahom.
9. 12. 2014. – 22. 2. 2022.
Biografija
pisao sam dok drugi spavaju, spavao dok drugi rade.
živeo sam. ništa ozbiljno nisam radio,
ali nisam bio gladan.
Bog mi je dao sve što sam poželeo i mnogo više.
obišao sam pola sveta i saznao da je svet mali.
rekao sam mnoge reči koje nije trebalo reći
(biti mlad i hrabar, to je užasno).
što sam zalivao za druge osušilo se.
što sam sadio za sebe ukusno je i drugima.
mnoge odluke prepustio sam budalama
i svakom drugu bio sam veran, a to je
gore od gluposti.
dugo verovah svojoj porodici i svom narodu,
a to košta.
od mnogih sam kupovao ljubav.
danas, kao i uvek, pišem dok drugi spavaju.
volim smokvu i maslinu. zamišljam raj.
Nešto kao pogovor
Razmišljam o poslednjoj stranici.
Heraklita je pojeo čopor pasa.
Dostojevski je iskrvario za nekoliko minuta
a kad su ekshumirali Gogolja,
daske od sanduka bile su izgrebane.
petnaest godina je trajao odlazak Holanov.
petanest godina nije izašao iz kuće.
Halina Pošvjatovska. preminula nakon što je
hirurg čeprkao po njenom srcu.
Borislav Radović. na ulici. podigao ruku
da zaustavi taksi.
negde dalje odvezla ga je smrt.
ista ona smrt koja je došla na železničku stanicu
Astapovo.
pa Nazim Hikmet. učinilo mu se da poštar zvoni
otvorite, rekao je. prisutni su ga ubeđivali
da niko nije pred vratima.
on je ipak ustao, dohvatio se za kvaku
i izašao u drugi svet.
molim vas, kad čujete tu vest – kratko,
bez ukrašavanja, prepričajte moju smrt;
dovršite ovu pesmu.
juni 2011. – 22. novembar 2020.
Izbor iz knjige pesama Sekvoja (Kulturni centar Novog Sada, 2022)
Biografija
Enes Halilović rođen je 5. marta 1977. u Novom Pazaru.
Poezija: Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Zidovi (2014) i Bangladeš (2019).
Priče: Potomci odbijenih prosaca (2004), Kapilarne pojave (2006) i Čudna knjiga (2017). Drame: In vivo (2004) i Kemet (2009). Romani: Ep o vodi (2012), Ako dugo gledaš u ponor (2016) i Ljudi bez grobova (2020).
Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom, makedonskom, turskom, albanskom, bugarskom, ruskom i italijanskom jeziku, a proza i poezija mu je prevođena na dvadeset i šest jezika.
Nagrade: Zlatna značka za doprinos kulturi KPZ Srbije, Branko Miljković, Đura Jakšić, Meša Selimović, Ahmed Vali, Stevan Sremac, Zlatno slovo, Vitalova nagrada, a za urednički rad u Sentu dobio je Nagradu Sergije Lajković.
