Nagrada Stevan Raičković dodeljena je drugi put. U petak 4. jula u 11 časova, u prostorijama Srpske književne zadruge održano je svečano uručenje. Ovu nagradu dodeljuje Narodna biblioteka Stevan Raičković iz Kučeva, u saradnji sa Opštinom Kučevo i Srpskom književnom zadrugom.
Laureat Nagrade je Tomislav Marinković, za knjigu Šta o nama misle anđeli, u izdanju IK Arhipelag. U ime dobitnika nagradu je primila Jana Aleksić. Ona je i pročitala pesnikovu besedu. Prisutnima su se obratili predsednik žirija Jovana Dišić i član žirija Nikola Marinković. Poeziju Stevana Raičkovića i Tomislava Marinkovića čitala je Marija Radić, pesnikinja, urednica i članica žirija.
OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA
O prošlogodišnjem laureatu možete više pročitati OVDE. Ove godine, na konkurs je prijavljeno 97 knjiga pesama. Žiri u sastavu Jovana Dišić, Vladan Bajčeta, Rastko Lončar, Nikola Marinković i Marija Radić, najpre je izdvojio 16 naslova za širi, a potom 7 za uži izbor. Knjiga Tomislava Marinkovića Šta o nama misle anđeli izabrana je na osnovu većine glasova.
U obrazloženju žirija navedeno je sledeće:
„Tomislav Marinković je i knjigom Šta o nama misle anđeli potvrdio zbog čega je prepoznatljivo ime u svetu pesničkog višeglasja: njegovo lirsko Ja donosi prividnu lakoću u pisanju i izrazu, time se približavajući čitaocu. Stvarnost je kod Marinkovića prozirna i u potpunosti demistifikovana. Čuđenje u svetu nije jedan od osnova Marinkovićevog pisanja, već njegovo pisanje izaziva čuđenje kod čitaoca koji se susreće sa nemirima i fragmentarnim poimanjem stvarnosti svuda oko sebe. Tomislav Marinković peva sa stanovišta unutrašnje smirenosti pred čovečanstvom koje je u neskladu sa prostorima spokojstva, svojstvenim pesniku iz Lipolista, uspešno otvarajući novo poglavlje u okvirima ujednačenog poetskog opusa.”
Nagrada Stevan Raičković sastoji se iz plakete, novčanog iznosa i mogućnosti da naredna pesnička knjiga dobitnika bude objavljena u izdanju Srpske književne zadruge i kučevske biblioteke.
BESEDA LAUREATA
Poštovani ljubitelju poezije, dragi prijatelji,
Nije uobičajeno da se na ovakvoj svečanosti laureat jednog visokog priznanja, dobitnik nagrade kao što je Nagrada Stevan Raičković , zbog zdravstvenih razloga javlja pismom iz bolesničke postelje.
Žao mi je što danas nisam sa vama, žao mi je što neću biti u prilici da sa vama podelim jedan od neizbrisivih trenutaka u svom dosadašnjem radu na pisanju poezije.
Stevana Raičkovića nisam nikada upoznao. Pošto je bio neizlečivi šetač, sretao sam ga samo na beogradskim ulicama kada bih se nekim poslom zadesio u Beogradu. Već sam bio pročitao njegove prozne zapise iz knjige Intimne mape, koju je Srpska književna zadruga štampala u čuvenom Plavom kolu 1985. godine. Tamo sam pročitao i ovakvu pesnikovu misao:
Živim u gradovima otkad znam za sebe. U poslednjem, iako najvećem, počinje da me obuzima jedna nelagodnost zbog prolaznika koji mi pilje u lice, očekujući da im se javim.
Prolazio sam pored njega samo ga okrznuvši pogledom, ne pokazujući da sam ga prepoznao. Onako visok, markantan, ozbiljan i zamišljen mogao je biti, po mom mišljenju, samo antički pesnik. Bilo je dovoljno i to što sam ga u hodu sretao.
Ali ako se u stvarnom životu nismo nikada upoznali, to se ipak dogodilo u snu, nekoliko meseci nakon njegovog konačnog odlaska u drugi svet.
San je bio upečatljiv, u nekom pogledu, delovao je kao stvarni, istinski.
U rano jutro seo sam i zapisao san, kao da sam maločas zaista sreo Stevana Raičkovića:
Sada više shvatam da se stvari u životu neminovno i čudno prepliću, sudaraju ili dodiruju. Skoro svaki dan, pa i ceo život je ispunjen tačkama koje označavaju sustizanje vremena, presecanje istorijskih zbivanja, ukrštanje datuma sa sudbonosnom završnicom. Ali prošle noći zadesio sam se u tački koja se najispravnije može opisati kao kao iznenadni susret života i neživota. Reč je o snu – dakle o polju na kojem uspevaju najneverovatnije fantazije. Čovek poveruje da je obasjan svetlošću svakodnevice; ili se zaklinje da se upravo obreo u centru realnih događaja. Evo, ukratko, tog sna: Stevan Raičković me sustiže u nekom gradskom parku. Biće da je kod Manježa. Pita me, kao da se znamo, imam li parče hartije i olovku, da mu pomognem i zapišem stihove koje je on u šetnji smislio.
Ja užurbano vadim iz torbe sveščicu od koje se nikada ne razdvajam, rasklapam olovku i zapisujem to što mi Raičković diktira:
U smiraj leta, jedna ruža vene,
kao da je naumila da rastuži mene.
O, ne tuguj, ružo, za cvetom, za bojom,
svi mi koračamo za sudbinom tvojom.
Sad se pitam: čiji su to stihovi? Jeste, ja sam ih u sopstvenom snu zapisao u imaginarnu beležnicu, ali Raičković mi ih je izdiktirao. Pored izvesnog prava na autorstvo, ja nikada nisam napisao nešto slično kao u tom snu. Možda se u meni sačuvao pesnički glas Stevana Raičkovića pa je san bio najpodesniji način da dođem do tog saznanja.
Stevan Raičković je bio jedan od onih lirskih pesnika pozlaćenog stiha kakvi se retko rađaju, a kada odu iz života ostavljaju za sobom ogromnu prazninu. U potpunoj ravnoteži bića poezije i ličnog života. Jednostavnost, pre svega. Otmenost u stilu i jeziku i jezičkim tajnim rukavcima, iznad svega. Autentičnost pevanja, povrh svega.
Ako sam se u nekom pesničkom elementu približio poeziji Stevana Raičkovića, vredeo je sav višedecenijski trud i vreme koje sam uložio u ispisivanje stihova. Bila je to lepa i ispunjena smislom vežba duha.
Na kraju se zahvaljujem žiriju koji mi je dodelio ovo visoko i ugledno priznanje. Svi članovi žirija su mladi po godinama, ali su njihovi poslovi i ostvarenja u svetu književnosti odavno primećeni i prihvaćeni. Posebno mi je drago što sam nagrađen od takvog žirija.
Zahvaljujem se najsrdačnije Narodnoj biblioteci Stevan Raičković u Kučevu i Opštini Kučevo.
Zahvaljujem se Ministarstvu kulture Republike Srbije, kao i Srpskoj književnoj zadruzi koja je, pored budućeg štampanja knjige, i organizator ove svečanosti.
Zahvaljujem se i svom izdavaču, Arhipelagu iz Beograda.
Posebnu zahvalnost dugujem dragoj prijateljici, Jani Aleksić, što je nesebično prihvatila da me zameni na svečanosti dodeljivanja Nagrade Stevan Raičković u Srpskoj književnoj zadruzi.
Puno vas pozdravljam, hvala svima!
U Lipolistu, jul 2025. god.
Tomislav Marinković
