Miodrag Mijo Raičević, istaknuti pesnik, prozaista i prevodilac, preminuo je danas u Beogradu, u 71. godini. U književnosti je bio poznat i pod pseudonimom T. H. Raič.
U izbor pesama pred vama uvrstili smo stihove iz njegove poslednje objavljene knjige O stvarima koje je Homer propustio:
O SMRTI I RANOM USTAJANJU
Umaraju me reči koje nešto znače.
Samjuel Beket
Šervud Anderson ode na brod i napi se, u brišućem letu!
A na brodu, valja i to znati, pio se odličan martini.
Šervud nemade kud, pa ga Anderson popi. A martini,
u otmenom svetu, takav je običaj, uz maslinku se pije.
A maslinke, kao hostese, uvek prate čačkalice.
Andersonu je pošlo za rukom ono što mnogima nije:
popio je zajedno martini, maslinu i čačkalicu.
To ga je, braćo i sestre – koštalo života.
Sofokle nije bio te sreće: udavi se, zagrcnut grožđem.
Po drugoj verziji, umro je od sreće posle pobede na jednom
nadmetanju dramskih pisaca. Smrt nas, valja i to primetiti,
uvek iznenadi nekim zrnom grožđa, martinijem u kojem –
buć-buć – pliva čačkalica. I kad o njoj ne razmišljaš,
smrt misli na tebe. I kad te žena koju voliš zaboravi,
smrt misli na tebe. Umornog, kad skrstiš dlanove
pod temenom, ona te posmatra.
Za Dženis su rekli da joj je srce prepuklo od bluza.
Sada je prah koji svetluca nad zalivom San Franciska.
A bila je jedna od onih koje ste svakog dana mogli sresti u kraju.
(Njeni snovi, još uvek mirišu na đurđevak i ruže.)
Ali, šta da radimo mi, zagledani u sopstvene dlanove?
Odlazimo kud koji, misleći: bolje je sedeti skrštenih
ruku, nego davati povoda. Smrt će, dragi moji, biti kazna
i za ono što nismo uradili. Ali, nisam o tome hteo.
Jednostavno, u tebe sam polagao sve nade, tako da mi
nije preostala nijedna. Da imam savetnika,
taj bi mi rekao: vreme je da pozoveš sveštenika!
Kako koji dan, sve duže se zadržavam pred ogledalom.
(U pravu ste, nije uvek tako bilo.)
Stojim pred njim i smešim se (ako je hladno, ogrnem se),
pokušavajući da se setim zašto sam se probudio
tako rano. Napolju je još uvek mrak.
U ogledalu ne vidim nikog, i to me plaši.
Kao da dodirujem nešto toplo i hladno u isti mah.
Da rezimiramo:
Snovi koje sanjam, opaki su. Zato volim miris
jutarnje kafe. Miris kafe u bilo koje vreme.
Kad čovek malo bolje razmisli, sve je
tako jednostavno. Retko kad se život sastoji od nečeg
što već nismo videli, makar to videli u ogledalu
pred kojim, svakog jutra, uporno, ubeđujemo sebe
da ono što tamo vidimo nismo mi, nego neko
ko nema imena, neko ko će jednom doći
pozvoniti na vrata, s naručjem punim cveća, ptica,
uspomena, i – ući – ne čekajući da se prašina slegne.
Posle toga niko više neće hteti da stane pred ogledalo,
čekajući da na njega dođe red. Smrt se odigrava!
Lako ju je doživeti, još lakše dočarati:
Glumci, gde ste!
SVETLA U BRDIMA
Milanu Tucoviću
O, mala svetla u brdima šta nam to javljate?
Čije živote krijete u plamenim srcima,
tako sićušna i uporna?
Ta mala svetla koja smo nekad bili,
dok nismo sišli u grad, i danas svetle,
iako su ostala bez nas.
Tako će i sunce, jednom, kad nas ne bude,
izaći veliko i sjajno (kao iznad Zvezdare)
ali ona mala svetla ostaće ista, kao što su i bila,
bliska, a tako daleka, kao sećanje
na nešto što smo voleli, pa zaboravili,
čega se sećamo kao nečeg što smo zauvek izgubili.
Zato ih, u sumrak, tražiš u daljini,
tamo u brdima gde noć svaki poraz
pretvara u ničiju pobedu.
Da rezimiramo:
Ta noć koja stiže na prstima, slazeći niz plava brda,
nikad neće pogasiti svetla u našem sećanju,
mala svetla koja su danas samo senka nečega
što nam je bilo obećano a nikad istinski dato.
O NEŽNOSTI BEZ PREMCA
Smešno je što nečim tako nebitnim
počinjem priču o nama. Ne mogu da kažem,
prijala mi je njegova ruka oko struka.
Smejala sam se, jer je, primetila sam,
zbog nečega njemu to bilo važno.
Ali, vreme, kao i uvek, čini svoje.
Vidim ga: uzima svoj kaput i – već je
na vratima: ode taj…
(Tako o tome govori ona.)
Voleo sam da dodirnem mesto gde joj se
struk lomi i prelazi u oblinu kuka;
da čujem kako se kikoće, uvijajući se
desno, levo, ne pomerajući se s mesta.
Moja pažnja beše usmerena na taj deo
što se u sopstvenoj senci meškolji.
Shvatao sam to kao signal da se ide do kraja.
Ah, kad bi se gibanje njenih grudi
dalo zaustaviti, nešto bi se dalo i spasiti.
(Tako o tome govori on.)
Da rezimiramo:
Kad se pogase svetla, život se naglo uozbilji,
i čovek je srećan što mu svetlo ne treba
da bi video sreću kako mu se smeši.
Ah, ljubavi, ljubavi, s olovkom u ruci,
bez koje nijednu knjigu ne smatrah pročitanom!
O LASTAVICAMA*
Ljubici i Dušanu Kaloštroviću,
mojima: nűni i núnu,
i mojim srećnim danima u Rijeci Reževića
O, neka vas nikad ne zaboravim, lastavice!
Tako biva kad živiš sa senkama, a onda odnekud
dođu hitrokrile i ti počneš da razmišljaš o njima.
I dok misliš o tome, one, neumorne, stalno izleću
i uleću, ispod teških greda stare kumovske kuće,
od tesanog kamena. Ja stojim pred njom u plavo veče.
Kaže mi moj dobri nuno: Proći će noćna tiranija,
i rano s jutra u nebo će se vinuti laste.
Ja ga gledam i ne trepćem, a on iz džepa vadi nerandžu
i kaže mi: „Nerandža je sunce koje, sad, odlazi
kod Talijana, da prespava, a nas dvojica idemo kod nűne,
da vidimo da li je pomuzla kravu.” Uzima me za ruku
(ili ja njega, ne sećam se više), i mi odlazimo,
ostavljajući laste, kao što sve na ovom svetu
ostavlja jedno drugo, onako kako to
nikad, kažu, ne rade srećni.
Kasno je i mrzi te da ustaneš i upališ svetlo,
iako znaš da mrak pre tebe ustaje iz postelje.
Da rezimiramo:
Ima li smisla govoriti o lastavicama a ne videti ih
kako u rano letnje jutro izleću iz konobe, gde sve miriše
na maslinovo ulje, na trpko vino, s loza čije grožđe
sporo sazreva, jer more od seoceta nije daleko.
Lastavice to ne znaju i one lete u beskraj, i vraćaju se
u svoja gnezda, kao u ovu pesmu, koju sam bio zaboravio,
pa sam je se opet setio, pre neko veče, dok sam ležeći, budan.
u osvit osluškivao lepet njihovih krila, kad sam ih,
ponesen tim sećanjem, video kako se u svetlo jutro
vraćaju, kao nekad, sad kad me nema, ni tamo ni ovde,
odvodeći me negde daleko, daleko, dragi moj prijatelju,
dalje i od tvoje knjige o njima.
I ja sad ne znam šta ću: Da li da ustanem
i upalim svetlo, ili jednostavno zatvorim oči
i pustim ih da budu ono što ćemo i mi jednom biti:
varničavi znaci na nebu, koji će tamo treptati
i kad više ne budem sanjao, kad mi više ne budu
ono što su mi ove večeri: ustreptale reči pesama
moga prijatelja koji je video isto što i ja
i o tome ostavio zapis kome nemam šta da dodam.
*Knjiga o lastavicama, moga prijatelja koji ih je gledao kako lete iznad Obedske bare. I zapisivao.
O NEBU
Nema lepšeg osećaja
nego kad iskočiš iz aviona
i sviraš na nebu.
Džimi Hendriks
Zašto bi čovek polagao pravo na večnost
a ne polažu ga zec, gavran, poskok ubojiti?
Ne polažu ga ni ptica drozd ni ptica slavuj.
A tek papagaj rečiti, pita se Aristotel.
Zašto bi samo čovek polagao pravo
na taj luksuz, jedino od Boga neobećan?
A u raju, u tom božjem supermarketu,
bilo bi najviše ptica, odabranih konsenzusom,
s neverovatnim glasovnim mogućnostima.
(Poskok bi ostao dole, gadan mu zanat.)
Imao bi čovek Evu, u postelji cvetnoj,
u mladosti koja ne vene, u životu
u kome uspomene ne bi postojale, jer bi
svaki naredni dan bio konzistentniji
od prethodnog, a u venama, braćo i sestre,
umesto krvi, vino bi teklo: elokvencija
bogova bila bi napokon pristupačna
svakom ljudskom biću.
Dakle, sve bi bilo kao i na zemlji,
samo sad na nebu.
Onamo, namo, iznad nas!
Ah, o raju, čovek, kad godine salete,
često razmišlja. Uteha su te sličice
doterane u fotošopu. Retko se zapita
čovek da li je onaj koji je smislio raj,
raja ikad video – mnogo je tu nejasnoća.
Priča, jednostavno, ne pije vodu.
No, ako je Bog tako zapovedio,
onda tom poslu mane nema.
Ha, bratac! A šta ako nije?
Da rezimiramo:
Pitamo se: zašto tamo, ako se već mora,
ne bi otišao živ čovek? To sa zemljom,
priznaćete, neprijatna je stvar.
I, čemu smrt ako nema smisla?
Čemu raj, ako život ima smisla?
Čemu sve to, dođavola,
ako ti i ja nismo zajedno?
ITAKA
A na umu uvek Itaka da ti bude…
Kavafi
Kao što je sjajan svaki dan u kome ima sunca
tako i srce moje kad izgovorim tvoje ime
zablista i obnevidi u isti mah.
Ελλάς ! Ελλάς ! Ελλάς !
I cela si se, kaže pesnik, pretvorila
u sećanje, ovde, gde sve je staro
kao Zevsova veđa, krhko i umorno
kao Argo kojim si jednog jutra,
posle godina lutanja, potavneo od sunca,
prispeo na to ostrvo što nalik je trpezi,
na kojem si je našao kako sedi
s tanjirom tek ubranih smokava u krilu.
Ona je čekala sve ove godine, Odiseju
da srce tvoje bude tek sidro jedno među ostalim
sidrima na žalu.
Zato pevaj, Odiseju. I ne tuži na sudbu
da te je izdala! Pogni glavu, pusti
neka ti se oči napune suzama – i plači!
Jer kad odlaziš, Grčka ti iz srca
uzima samo ono što ne možeš
da poneseš – srce je lak teret
kad ga imaš, a težak kad ga nemaš.
Zato, plovi, Odiseju! Okreni pramac
tako da sa njega uvek vidiš Grčku!
A desi li ti se, ma gde na zemnoj kugli,
da izgubiš srce svoje, vrati se na Itaku –
tamo ćeš ga naći!
O SIGURNOSTI
Majci
Gledam je kako ljušti krompire,
kako ih odlaže u plastičnu posudu s vodom
(da ne tamne). Stoji tako već ceo sat,
okrenuta leđima. Znamo da će učiniti sve
da ručak uspe, ah, prženi krompiri tek su deo!
Trojica nas je i ne damo se lako zavarati.
Gledam kako joj ruke, s nožem u jednoj,
i krompirom u drugoj, postižu neverovatan sklad
– reč je o njenih pet minuta!
I, tako, svaki dan.
Onda čujem, isprva tih, njen unjkav glas.
Ona tako peva.
Pesmu noža u šargarepi. Pileta u šlafroku.
Sa svakim novim stihom pesma raste.
Ništa se ne razume, jer to su reči njene pesme
i one se nikog ne tiču.
Tada nismo obraćali pažnju na njeno pevanje.
Nismo ni znali o čemu je pevala.
Sve dok nije umrla.
Sad, kao da je vidim (ne vidim joj samo lice),
okrenuta leđima ljušti sad već uvek isti
krompir, zagledana u zid ispred sebe,
izgovarajući, s vremena na vreme, jedno: ah!
U muzici, kažu, to je dozvoljeno.
Oh, kako bih voleo da je zagrlim,
da poljubim njenu sada već sedu kosu,
ali nikako, nikako da se vratim kući.
~
O PESNIKU
Miodrag Mijo Raičević rođen je 1955. u Titogradu.
Objavio je knjige pesama: Osjećajne pjesme i jedna konjska (1984); Čarape u travi (1987); Debele devojke (1990); Gore glavu visibabo (1993); Muzini vetrovi (1995); Dlan&lopata (2009); O stvarima koje je Homer propustio (2022).
Pod pseudonimom T. H. Raič objavio je romane: Opet silovana (1990); Najbolje od Džeka Trboseka (1995); Rečnik afrodizijaka (1997); Čovek bez kostiju (2003); Ko je rekao živeli (2011).
Dobitnik je književnih nagrada Marko Miljanov, Ramonda serbika, Branko Miljković, Branko Ćopić, Đura Jakšić i Zmajeve nagrade.
Miodrag Raičević priredio je nekoliko pesničkih i proznih antologija. Bio je urednik u reviji Ovdje, Književnosti i Beogradskom književnom časopisu. Dve decenije je radio kao urednik u izdavačkoj kući Službeni glasnik.
Bio je član Udruženja književnika Crne Gore, Srpskog književnog društva i srpskog PEN centra.
){kind=link}