PROPUŠTENO
Dok otičemo
bodro
okukama
nešto uvek dira:
reč koju nismo rekli
iz gordosti
poseta koju nismo učinili
povlačeći se od nekorisnog
uzajamnost
koju nismo priznavali
jer nam se činilo
da smo i sami
vrlo jaki
a što sve
sad
lebdi treperavo
negde u mrtvajama
za nama
ali i nisko dole
u gorkim talozima
koje neprimetno
za sobom nosimo.
SRBIN
Celog života boči se
protiv nepravde i protiv sebe
psujući.
Umire smiren
kao kolac
srušeni
usukana garava lica
svetiteljski među kuknjavom
žena
koje mirišu
na tamjan.
KOLO
Tek što si stigao
u razmaku
godina
ispunjenih bdenjima
trčanjem po lekare
i smirivanjem
rasplakanih
žena
da pokopaš svoje mrtve
i oslobodiš se
za odlagana
radoznala putovanja
došlo je vreme
da i ti
od svojih mlađih
koji su u međuvremenu izrasli
s prohtevima
za dalekim
radoznalim
puovanjima
budeš pokopan.
PREDOSTROŽNOST
Budi istinoljubiv –
nemoj ništa govoriti o onima
koji su mrtvi.
Ne reci nikad:
on bi sedeo u senici
igrajući pasijans
niti reci:
ona se oblačila
raskošno
jer ćeš se samom upotrebom
lične zamenice
za nešto
što niti je lice
niti ima
lica
niti ima išta
sem tog trzaja
u jednoj vijugi
tvoga mozga
naći u položaju
alkoholičara
koji u svojoj deliričkoj predstavi
oblikuju scene
i likove
na izmišljenoj pozornici
iza pljuska nepostojanja.
STARINSKA
Išao je išao
ne ide više
jeo je pio je
ne jede ne pije više
veselio se
više se ne veseli:
staza do stare kuće
pokrivena je mokrim lišćem
koje ničija noga ne razgrće
čaše tamnuju u ormanu
nenalivene
tišina je nenačeta
obzirnim glasom:
on leži
metar i po duboko ispod crne tvrde zemlje
malo unazad i levo od svog starog doma
u nepokretnosti
kakvu pojmiti možeš jedino
kad bez pokreta i sam
u prvom prepadu mraka
čekaš da dođe san.
TU GDE SEDNE RUKA TVOJA
Tu gde sedne ruka tvoja
okruži me dom:
danas u kafani
juče u parku na travi
dok vreva drugih ljudi nisko bruji kao pčela let
i sunčani nas vazduh znojno spaja
i tvoje ružičasto toplo grlo
reč svaku našu duboko natapa.
Odeš li, biću sam u hladnom
biću sam
u hladnom
biću sam
sam
i nikad više neću imati doma svog
baš kao ni putnik koga smer ostavi
ili kao gruda koju val odvali.
ZEMLJANO ZVONO
Moje je lice lice starca.
Još me jedino ti sad voliš.
I mada znam da to vredi isto
koliko i ljubav svaka druga
ograničenje me tupo boli
kao što, kažu, bogalja noga
koju više i nema, pokatkad boli.
Jer sramno je to: ostati samohran u ljubavi
– a samohran ja sam kraj tebe
koja si već isto što i ja –
dok uokolo vrišti svečanost traženja
na vašaru boja i oblika
u kojima se tkiva naša javljaju.
Moje ni u kom više pohotu ne budi
kao što zemljano zvono ne bud ničiji sluh.
Klatim se samo, kao i ono što se klati
kroz vazduh proziran do devojačkih tela
rumenih i gipkih kao skok pantera.
Klatim se u prazno, samo za tebe čujno.
Klatim se nečujno.
Ove pesme objavljene su u knjizi Naseljeni svet, Krčma i ostalo (Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1987).
Kad je reč o novim izdanjima poezije Aleksandra Tišme, sve njegove pesme možete pronaći u knjizi Pesme i zapisi, u izdanju Akademske knjige, OVDE.
~
O PESNIKU
Aleksandar Tišma bio je romansijer, pesnik, pisac pripovedaka i drama, prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, preminuo je 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti svršio je 1954. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Aleksandar Tišma je od 1945. do 1949. godine radio kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi; od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu; od 1969. do 1973. godine urednik Letopisa Matice srpske. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika.
Njegova književna dela prevedena su na više od dvadeset svetskih jezika. Aleksandar Tišma je za književno stvaralaštvo dobio brojne nagrade i priznanja, i kod nas i u inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu (1977), Književnu nagradu Szirmai Karoly (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma Mondello (2000), Nagradu Svetozar Miletić za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.
){kind=link}