Ona je sva tamo.
Brižljivo rastopljena za tebe
i izbačena iz tvog detinjstva,
iz tvojih stotinu omiljenih klikera.
Oduvek je bila tamo, dragi.
Ona je, u stvari, izvanredna.
Vatromet usred sumornog februara,
stvarna kao lonac od livenog gvožđa.
Budimo realni, ja sam bila trenutna.
Luksuz. Svetlocrvena jedrilica u luci.
Kosa mi se vijori kao dim sa prozora automobila.
Malene školjke van sezone.
Ona je više od toga. Ona je nešto što moraš imati,
uzgajala te da izrasteš praktičan i tropski.
To nije eksperiment. Sva je skladna.
Stara se za vesla i vezuje ih za čamac,
stavila je poljsko cveće na prozor tokom doručka,
popodne sedela za grnčarskim točkom,
poslala troje dece ispod meseca,
tri heruvima što je naslikao Mikelanđelo,
sve je to radila raširenih nogu,
tokom užasnih meseci u kapeli.
Ako pogledaš gore, deca su tamo
kao nežni baloni što miruju na tavanici.
Svako je odvodila niz hodnik
nakon večere, njihove glave krišom pognute,
dve noge protestuju, licem u lice,
lice joj se zajapurilo od pesme i njihovog malenog sna.
Ja ti vraćam srce.
Dajem ti dozvolu –
za fitilj u njoj, što besno
kuca po prašini, za kučku u njoj,
da pokopaš njene rane –
da žive pokopaš njene male crvene rane –
za baklju što bledunjavo treperi pod njenim rebrima,
za pijanog mornara što čeka u njenom preostalom pulsu,
za majčino koleno, za čarape,
za podvezice, za poziv –
taj čudni poziv
kad ćeš joj se ukopati u ruke i grudi
i trzati narandžastu vrpcu u njenoj kosi
i odazvaćeš se tom pozivu, tom čudnom pozivu.
Ona je tako ogoljena i jedinstvena.
Vrhunac je tebe i tvojih snova.
Penji se na nju kao spomenik, korak po korak.
Ona je čvrsta.
A ja, ja sam akvarel.
Ispiram se.
// Iz knige Novembar tela i kalendara, izbor i prevod: Vladimir Stojnić (Kontrast, 2018)
