Rečenica ,,Jesen, i život bez smisla“ Miloša Crnjanskog najpotpunije oslikava novembarske dane 2021. godine. Pronaći način za preboljevanje jeseni i upisati nekakav smisao u trideset novembarskih dana jeste ozbiljan podvig. Ja uvek polazim od umetnosti. Još samo u njoj uspevam da pronađem pokretačku snagu. Upravo zato sam sinoć bila u publici Beogradskog dramskog pozorišta. Gledala sam predstavu Tartif u režiji Igora Vuka Torbice.
Otišla sam u pozorište sa velilkim očekivanjima. Izašla sam sa bezbroj utisaka koji se i dalje slažu u meni. O Igoru Vuku Torbici sam već pisala kao o junaku našeg doba. Posle ove predstave smatram da je on junak svakog doba, odnosno da se upisao u krug bezvremenosti. Smeštanje Molijerovog Tartifa u savremeni pozorišni kontekst iziskuje snagu i zaokruženu umetničku viziju, ali i hrabrost. Nijedno od ta tri nije manjkalo.
Na samom početku predstave imali smo utisak da se odlično zabavljamo i da ništa ne može da nas iznenadi. Upaljena svetla iznad nas dodatno su podstakla takav utisak, kao i Dorina koju igra sjajna Hana Selimović. Zapravo, ona ima ulogu uvodničara u priču. Njene domišljate konstatacije i opaske, vrcavost i humor toliko su ubedljivi da su nas zaveli i naveli da poverujemo u to da smo i mi deo predstave i da učestvujemo u njoj. To je važno jer smo isti utisak imali tokom cele predstave, pa kada smo prisustvovali potpunom krahu, odnosno raskrinkavanju prevaranata i prevarenih, ustuknuli smo pred pozornicom i pred sobom. Taj trenutak prepoznavanja sebe u drugome i drugoga u sebi zatekao nas je u potpunom mraku: svetla su se ugasila (a da smo to tek tada primetili) i nešto se promenilo duboko u nama.
Koliko često prisustvujete prizorima za koje osećate i znate da su izmešteni iz svakog reda, smisla i lepote, a ipak ćutite i spuštate glavu pred njima? Da li ste ikada priznali sebi da ste u tom slučaju saučesnik u neredu, besmislu i grozoti? Odakle onda nada da će pobediti lepota?
Posle jedne predstave imala sam priliku da Igoru kažem da njegov rad i zalaganje vraćaju nadu da još uvek imamo za šta da se borimo. On mi je tada zahvalio i rekao: ,,Ipak, treba nas dovoljno za pobedu!“.
Odavno imam utisak da nas nema dovoljno.
Ali on je sinoć još jednom pobedio.
Sâm.
