Danilo Kiš rođen je 22. februara 1935. godine. Povodom devedesetogodišnjice rođenja velikog pisca, objavljujemo njegovo pismo, uvršteno u knjigu Iz prepiske, koju je priredila Mirjana Miočinović, i koju je 2021. objavila IK Arhipelag. U toj knjizi zasigurno ima značajnijih pisama od ovog, ali mi smo odabrali pismo upućeno Džin Mekrindl upravo zato što se u njemu naziru i osetljivost i delikatnost Kišovog unutarnjeg sveta, tada osamnaestogodišnjaka, a sedamnaest godina kasnije pisca Ranih jada, sa podnaslovom Za decu i osetljive.
Pismo Danila Kiša Džin Mekrindl
Cetinje, Jugoslavija, 12. novembar 1953.
Moja slatka mala Džin:
Ima li ičeg tužnijeg od naše ljubavi? Mora da se pitaš zašto ne pišem. Ne, draga moja Džin, nikada te neću zaboraviti. Pre ću da zaboravim svoje sopstveno ime, nego tebe, mala moja. Moja šutnja ne znači zaborav. Vidiš koliko je tužno što sam morao da čekam da se moj prevodilac vrati s puta. A tebe sam morao da ostavim u iščekivanju. Oprosti mi. I piši, a ja ću razumeti. Dodirnuću pismo s ljubavlju i razumeti ga na kom god jeziku da je napisano. Samo kad ga je tvoja ruka držala.
O moja draga slatka Džin, kad bi samo znala koliko si me usrećila svojom fotografijom koju si mi poslala. Ljubio sam je umesto tvog slatkog lica. Ljubim je svako jutro i svako veče. Kad ne bih bio muškarac, plakao bih, ali nemam suza.
Draga Džin, ti bi možda želela da znaš nešto više o meni. Mora da se pitaš otkud odjednom znam engleski. Ali ne, ja ne znam engleski. Znam da kažem samo „very sorry” i „my very dear”. Very sorry sam jer ne mogu da te ljubim i grlim, a za ono drugo znaj da se odnosi samo na tebe. Draga Džin, tvoje pismo mi je pročitao prijatelj čija majka je Amerikanka. On sada piše ovo pismo. Kao što sam već rekao, bio je na putu pa sam ga morao čekati da bih ti odgovorio. Mora da se pitaš kako to da nemam suza. Već sam ih sve isplakao.
Moj otac je bio siroti Jevrejin. Nacisti su ga spalili u nekom konc-logoru, a ja sam sa majkom i sestrom živeo u Mađarskoj kod nekih očevih rođaka. Očeva smrt bila je samo prvi udarac. 1947. smo došli u Jugoslaviju, u majčinu otadžbinu. Ovde je i ona umrla u maju 1950. Izgubio sam majku! Sestra mi se prošlog leta udala i sada sam sâm. Ti si mi jedino svetlo i tužna uspomena u životu. Živim sa dedom i ujakom koji se brinu za mene. Ovo ti pišem da bi znala nešto više o meni. Ovo je najmanje što mogu da ti kažem o svom ratnom detinjstvu. Do 1947. sam čuvao stoku, bio sluga i prodavac novina, uvek gladan i uplašen. Zato ne mogu da plačem. Draga Džin, piši mi o sebi.
Koliko sam samo srećan bio kad sam shvatio da bi želela ponovo da dođeš u Jugoslaviju. O, kako bi divno bilo sresti i videti te ponovo. Obećaj mi, Džin, da ćeš pokušati da dođeš. I obećavam da ćemo se videti. I obećaj mi da ćeš da misliš na sve ovo, čak i ako ja tebe zaboravim (a ja tebe neću zaboraviti nikada), i znaj da ću ja uvek da mislim na ovo, i na tebe.
Draga Džin, nemoj da te iznenađuje što ja pišem ovako, jer ja sam pesnik. Evo ti i šaljem dve ili tri svoje pesme. Jedna je za majku, a jedna je ljubavna. Možda ti ih neko može prevesti, a ako ne, sačuvaj ih kao suvenir. Ti si moja inspiracija, a moje pesme su tvoj glas. Šaljem ti i svoju priču o Crnoj Gori. Možda će da te zainteresuje. Piši mi na francuskom koji razumem. Biću ponosan kad mi kažeš: cher i embrasser.
Do sledećeg pisma šaljem ti mnogo poljubaca od onog koji će uvek da te voli i uvek da te čeka daleko, daleko.
Danilo
P. S. Excusez-moi, mon cheri Jean, que je tu n’ecris pas en francais. Je ne sais pas francais presque rien, et je sens pour Toi autant que ni en serbe ne saurai pas te dire tout que je pense. Encore une fois te baise. Danilo
(P. S. Oprosti mi, draga moja Džin, što ti ne pišem na francuskom. Ne znam francuski skoro nikako, a osećam prema tebi toliko da ni na srpskom ne bih znao da ti kažem sve što osećam. Još jednom te ljubi Danilo.)
*Ovaj P. S. na „školskom francuskom” dopisan Kišovom rukom, preveo M. B. – Prim. M. M.
~
*O pismu iz Kišove mladosti upućenom Džin Mekrindl objavljen je u Vremenu (br. 1259, 19. februar 2015) vrlo obiman i dragocen tekst Marka Tompsona i Muharema Bazdulja, pod naslovom Nepoznati Kiš.
Na pitanje upućeno gospodinu Tompsonu na koji je način doznao za ta pisma, dobili smo sledeći odgovor: „Na Sajmu knjiga u Puli (decembar 2014) prišla mi je starija osoba i upitala me znači li mi išta ime Jean McCrnindle. … Jean McCrindle, kako mi je gospođa u poverenju govorila, susrela je Kiša kad su oboje bili jako mladi, pedesetih godina prošlog stoljeća, i sačuvala je ’neka pisma’ iz tog vremena. Samo nekoliko sedmica kasnije, sjedio sam u Jeaninoj kući, u neposrednoj blizini Arsenalovog novog Emirates stadiona u Londonu.”
Iz teksta Nepoznati Kiš navodimo samo uvodni pasus: „U ljeto 1953, kad mu je bilo osamnaest godina, Danilo Kiš se pridružio omladinskom kampu u Dalmaciji organizovanom od strane Udruženja jugoslovenskog učiteljstva. U kampu je bilo trideset četvoro mladih iz cijele Jugoslavije zajedno sa dvadeset šestoro momaka i djevojaka iz Velike Britanije, svi između petnaest i devetanest godina”. Jugoslovenski i britanski đaci proveli su zajedno najpre deset dana u Sloveniji a zatim isto toliko u Makarskoj. O sentimentalnim posledicama tog zajedništva, baš kad je reč o dvoje mladih (Danila i Džin), govori ovo Kišovo pismo. Njegovu fotokopiju dobili smo od gospođe Mekrindl, zahvaljujući posredničkoj ulozi Tanje Petovar. Obema dugujemo jednaku zahvalnost.
