Više volim ruže, ljubavi moja, od domovine
a magnolije pretpostavljam
slavi i kreposti.
Pod uvjetom da mi ne dojadi
želim da život teče u meni
a ja da se ne mijenjam.
Šta se tiče onoga koga se više ništa ne tiče
da jedan dobija a drugi gubi
ako zora vazda sviće,
ako se s proljećem svake godine
pojavljuje lišće
a s jeseni nestaje?
Glede inog, svega inog što ljudi
pridodaju životu,
u čemu se od tog moja duša obogaćuje?
U ničemu, iznim u želji za mirnodušjem
i mekanoj predanosti
izmičućem času.
// Ovu pesmu Fernanda Pesoe Raša Livada uvrstio je u knjigu Moderno srpsko pesništvo, koju je 1983. godine objavila beogradska Prosveta. On se opredelio za prevod Mirka Tomasovića.
